Romejski identitet Konstantina VII Porfirogenita (The Roman Identity of Constantine VII Porphyrogenitus, Šesta nacionalna konferencija vizantologa, Beograd, 18-20. jun 2015)

РОМЕЈСКИ ИДЕНТИТЕТ
КОНСТАНТИНА VII ПОРФИРОГЕНИТА

Кроз анализу различитих података забележених у делима цара
Константина VII Порфирогенита и његовог круга (De cerimoniis, Excerpta
de legationibus, De administrando imperio, Vita Basilii, De
thematibus) посматра се његово виђење византијске прошлости и његов
однос према њој. Указује се на неке кључне податке који недвосмислено
откривају шта је цар-писац доживљавао као ромејско, а шта је
карактерисао као грчко.


Питање идентитета царства које конвенционално називамо Византијским"
одувек је привлачило пажњу истраживача. Ко су били Ромеји" и шта је
представљало њихово ромејство"? Читав низ царева који су над њима владали
свакако у своје време нису имали дилеме које ми данас имамо поводом тога, а
понајмање Константин VII Порфирогенит (913–959), један од интелектуално
најнадаренијих и најученијих међу њима. Захваљујући подацима које је он
оставио у својим бројним и веома значајним делима, значење наведених
појмова, а самим тим и идентитет Царства и његових поданика постаје
умногоме јаснији.

Када се говори о идентитету једне заједнице, два кључна елемента су
њена историјска свест и језик, па ћемо на њих и усмерити своју пажњу. За
разматрање ове теме нису од великог значаја позната царева дела О управљању
царством и Живот Василијев, јер су они посвећени историјској материји која
покрива период од VII до X века. Много су значајнија остала царева дела,
Књига о церемонијама и Спис о темама, а такође и једно веома мало познато
дело, Одломци о посланствима (Excerpta de legationibus). Последња два
нарочито обилују подацима из античке историје.
У Одломцима о посланствима изложени су одломци из дела разних античких
писаца, претежно грчких и на грчком језику, од Полибија, Диодора са
Сицилије, Дионисија из Халикарнаса, преко Апијана и Диона Касија до
Прокопија, Менандра и Теофилакта Симокате. Иако су у питању само одломци из
дела других писаца, без много интервенција самог Порфирогенита, ипак се на
основу одабира грађе, тј. садржаја самих одломака, може закључити много
тога од интереса за нашу тему. Наиме, у Одломцима о посланствима се
разпознају две целине, она која је посвећена Посланствима Ромеја странцима
(Περὶ πρέσβεων Ῥωμαίων πρὸς ἐθνικούς) и она која говори о Посланствима
странаца Ромејима (Περὶ πρέσβεων ἐθνῶν πρὸς Ῥωμαίους). Ко су, дакле,
Ромеји" о чијој дипломатској активности говоре одломци античких писаца
које је Порфирогенит сабрао на том месту? То су увек стари Римљани, и ако
оставимо по страни писце из времена после почетка IV века, када већ постоји
оно што називамо Византијом, то су понајвише Римљани из времена Римске
републике, славног доба врлине и ширења римске државе, од њихових
најранијих сукоба са суседним италским племенима, а јунаци тих одломака су
разни Емилији, Цецилији, Клаудији, Корнелији, Фабији, Октавији, Јулији и
други чија су презимена редовно бележена у Fasti consulares. Чак су и из
обимне Полибијеве Историје, чији је предмет интересовања било цело
Средоземље, издвојени само они делови који су на најнепосреднији начин
повезани са историјом Римске републике. Врло је интересантна чињеница да је
међу тим одломцима место нашао и онај један одломак из Аријанове
Александрове војне, у коме се помињу Римљани, тј. њихово посланство
Александру Великом, а такође и одломак о Алариховом освајању Рима 410.
године, што сведочи да је и тај догађај Порфирогенит доживљавао као део
историје свог народа. Античких Грка, тј. Хелена, у свему томе има врло
мало, тек онолико колико су описани догађаји римске историје дотицали и
њих.
Спис о темама, с друге стране, излаже античку историју простора који
су у царево време били обухваћени појединачним темама као војноуправним
јединицама Царства, народа који су на њима некада живели и начин на који су
доспели под ромејску, тј. римску власт. Излажући податке о томе, цар
заправо само жели да објасни како је дошло до тога да су поједине
територије постале део државе којом је после дугог низа царева и он тада
владао. И ту су главни јунаци конзули и проконзули Римске републике и
цареви златног доба, попут Цезара, Августа, Трајана... Грци су опет само
страни елемент са којим се Ромеји, тј. Римљани, сусрећу приликом своје
експанзије широм средоземних обала, и најчешће се помињу управо њихове
колоније на тим обалама. Често се Порфирогенит осврће и на грчке митове
приликом објашњавања топонимије појединих географских појмова, али на
једном месту даје и свој суд о њима, говорећи: Нема сада потребе за
хеленском историјом, јер је она препуњена лажима." На другом пак месту, у
поглављу о теми Македонији, каже како су они који су краљевали Македонијом
били потомци Херакла," а да је он био син Алкмене и Амфитриона, као што
Хелени лажно говоре у књигама." Они су имали велики успон под Филипом и
његовим сином Александром, али је сва њихова слава и величина ипак пропала
пред ударцима Ромеја за време њиховог последњег краља Персеја, кога је
поразио и заробио Луције Емилије Павле Македонски, проконзул и војсковођа
Ромеја" и спровео га везаног улицама Рима у својој тријумфалној поворци,
167. године пре Хр. И уопште, читајући одломке у којима пише о односима
старих Римљана и старих Грка, стиче се утисак као да и самог Порфирогенита
прожима дух времена Емилија Павла и краља Персеја, јер његове реченице као
да одишу дозом нетрпељивости према Грцима, која је на неким местима и
потпуно несхватљива и непримерена и далеко већа него према другим античким
народима. Јер како објаснити његову потребу да у поглављу о теми Хелади
истиче како њено име и име народа Хелена није древно име народа, већ име
гласа хеленског језика," и како су се они прво звали Грци, или да у
поглављу о теми Пелопонез нагласи како је полуострво прво пало под
Македонце, а да је потом, када су Македонци поражени од Ромеја, цела
Хелада и Пелопонез пала под јарам Ромеја и тада су постали робовима уместо
слободних?" Значајно сведочанство о израженој римској историјској свести
код Порфирогенита је и његова констатација изречена на почетку Предговора
Списа о темама, како у давнини нису постојале теме, него легије, које су се
називале по народима, као Мармаритска, Писидска, Тесалска...

Дакле, Порфирогенитова ромејска историја и историјска свест несумњиво
је римска, чије памћење сеже у најдавнија времена Римске републике и даље.
Како то изгледа када је у питању језик? На многим местима у царевим делима
помиње се ромејски језик", ромејски говор", па се поставља питање је ли
то латински језик старих Римљана или пак грчки језик којим је он сам, као
Ромеј, говорио и писао. Многа таква места доиста остављају могућност да се
он може схватити и као латински и као грчки, као што је показао Иван Ђурић,
упозоривши да у примерима попут оног Мастромилис значи на ромејском говору
заповедник војске", није јасно да ли се ово ромејски говор" односи на саму
реч мастромилис", која је латинска, тј. magister militum, или на њено
објашњење које је дато на грчком. Постоје, ипак, у његовим делима многа
друга места која најјасније показују да када пише ромејски језик" цар увек
има у виду искључиво латински језик, који јасно разликује од грчког језика,
који једноставно назива грчким", тј. хеленским".
Тако, на пример, у поглављу о теми Опсикион у Спису о темама пише како
је свима познато значење њеног имена, јер опсикион (тј. obsequium)
ромејски се зове оно што језиком Грка (Хелена) значи они који наступају
испред цара по дисциплини и части (ὀψίκιον γὰρ ῥωμαϊστὶ λέγεται, ὅπερ
σημαίνει τῇ Ἑλλήνων φωνῇ τοὺς προπορευομένους ἔμπροσθεν τοῦ βασιλέως ἐπὶ
εὐταξίᾳ καὶ τιμῇ)." Говорећи пак о имену теме Колоније, каже како колонима
Грци (Хелени) зову висока и издигнута брда." На једном другом месту,
говорећи о имену Цезар, тј. Кесар, преноси легенду о рођењу Јулија Цезара
царским резом, па каже како сечење зову Ромеји caese (τὴν δὲ ἀνατομὴν
τζαῖσαι καλοῦσιν οἱ Ῥωμαῖοι)."
Најбоље сведочанство о томе шта је за Порфирогенита био ромејски
језик" садрже поглавља 74. и 75. Књиге о церемонијама, где се наводе
извесне формуле које су се певале још у његово време у Цариграду при
одређеним церемонијама на, како сам каже, ромејском (Ῥωμαϊστὶ ᾀδόμενα):














Иако донекле извитоперени у грчкој транскрипцији, лако је у наведеним
цитатима препознати латинске облике. У 83. поглављу пак налази се
својеврсни речник речи које се јављају у неким формулама које се певају при
одређеним церемонијама. Уз сваку реч стоји њено значење и ознака да ли је
поменута реч ромејска" или јеврејска. Свака реч која је означена као
ромејска" недвосмислено је латинска, попут vantes (долазећи), tu (ти),
dies (дани), bonas (добре), Deus (Бог). Обрела се, међутим, у том речнику"
и једна реч означена као грчка" ( хеленска"), и то νικάτω" (нека победи).
У 94. поглављу исте Књиге о церемонијама, где се описује царско крунисање
Лава II 473. године, истиче се како је народ поздрављао новог цара
Ἑλληνιστί, а војници Ῥωμαϊστί.
Насупрот овом ромејском" језику, дакле, латинском, стоји грчки језик,
хеленски", који за Порфирогенита има свој јасан, неромејски идентитет. За
њега цар зна да се дели на пет дијалеката: атички, јонски, еолски, дорски и
општи, који сви користимо (τὴν κοινὴν ᾗ πάντες χρώμεθα)."
Своје схватање ромејског" језика и идентитета сам Порфирогенит је
најбоље изразио у закључним реченицама Предговора Списа о темама. Тамо,
наиме, стоји како је сада сужено Ромејско царство на истоку и на западу и
окрњено, од владавине Ираклија Ливијца," јер они који су владали после
њега, не имајући куда и како да одрже своју власт, поделили су на неке мање
делове своју државу и пукове војника, углавном говорећи грчки и отачки
ромејски језик одбацивши (μάλιστα ἑλληνίζοντες καὶ τὴν πάτριον καὶ ῥωμαϊκὴν
γλῶτταν ἀποβαλόντες). Јер лонгине су назвали хилијарсима, а центурионе
екатонтарсима, а комесе садашњим стратезима (Λογγίνους γὰρ ἔλεγον τοὺς
χιλιάρχους καὶ κεντουρίωνας τοὺς ἑκατοντάρχους καὶ κόμητας τοὺς νυνὶ
στρατηγούς). Јер и само ово име тема" грчко је, а не ромејско, названо од
речи θέσις (Αὐτὸ γὰρ τὸ ὄνομα τοῦ θέματος ἑλληνικόν ἐστι καὶ οὐ ῥωμαϊκόν,
ἀπὸ τῆς θέσεως ὀνομαζόμενον)."

Све изложено јасно показује да је цар Константин VII Порфирогенит себе
доживљавао као Римљанина у пуном смислу, а Византијско, Ромејско царство,
као једно исто Римско царство, које је постојало у непрекинутом
контитуитету настављајући се на Римску републику. Ромејски језик" за њега
је латински језик, који он сматра отачким језиком" и својим предачким
наслеђем. Грчки језик, који сам говори и на коме пише, доживљава као своју
свакодневицу, свој говорни и матерњи језик, па тако и за све речи и фразе
које наводи на ромејском", тј. латинском, даје и превод на грчки. Међутим,
он је за њега пре свега само општи језик" (κοινὴ διάλεκτος), који сви
користимо", то јест, један књижевни, у основи страни језик који су Ромеји
стицајем историјских околности морали да прихвате.


Прихватајући тезу Антонија Калделиса о Византијском, Ромејском,
царству као националној држави римског народа", са којом се показало да су
наводи овог излагања сасвим у складу, неопходно је осврнути се и на позната
три постулата која је формулисао Георгије Острогорски, који су дефинисали
Византију као јединствени културноисторијски ентитет – римско државно
уређење, хеленистичка култура и хришћанска вера. Јасно је да први од ових
постулата изражава контитнуитет Византије са претконстантиновском историјом
Римског царства, али је питање колико други од њих – хеленистичка култура –
изражава њену различитост у односу на исту претконстантиновску римску
државу. Наиме, неспорно је да је Римско царство, као већ и Римска република
пре њега, било хеленистичка држава, у ништа мањој мери него државе
Александрових дијадоха и њихових епигона у Азији или различитих персијских
династија на истом простору. Graecia capta ferum victorem cepit et artes
intulit agresti Latio", како се изразио Хорације – Покорена Грчка покорила
је сировог победника и уметности донела дивљем Лацију." Те речи најбоље
изражавају колико је римска држава и друштво била прожета грчком,
хеленистичком културом, коју је она коначно и учинила колевком европске
цивилизације.