Fernando Arabal: PIKNIK (prevod drame)

Prevod drame Piknik Fernanda Arabala objavljen je u časopisu Mostovi (časopis za prevodnu književnost, urednik Duško Paunković), Udruženje književnih prevodilaca Srbije, Beograd, godina XLIII, broj 165166, leto/jesen 2015, str. 18-30.

Fernando Arabal

PIKNIK Prevela sa španskog Bojana Kovačević Petrović

LICA SAPO, vojnik SEPO, vojnik GOSPODIN TEPAN, Sapov otac GOSPOĐA TEPAN, Sapova majka DVA VOJNA BOLNIČARA

1

Zaglušujući zvuci bitke. Čuju se pucnji, bombe, mitraljeska paljba. SAPO je sam na sceni, šćućuren između džakova. Uplašen je. Bitka jenjava. Tišina. SAPO iz platnene korpe vadi klupko vunice i igle za pletenje. Počinje da štrika već dopola ispleten džemper. Zazvoni vojni telefon koji se nalazi pored SAPA. SAPO - Halo… Halo… Na usluzi, kapetane… Tako je, ja sam stražar sa kote 47… Ništa novo, kapetane… Oprostite, kapetane, kada ponovo počinje bitka?... A bombe, kada da bacim bombe? Ali, čekajte, gde da ih bacim, napred ili nazad?... Ne budite takvi prema meni. Ne pitam to da bih vas gnjavio … Kapetane, ovde sam sasvim sam. Možete li da mi pošaljete neko društvo? Makar kozu… (Kapetan ga grdi.) Na usluzi… Na usluzi, kapetane. (SAPO spusti slušalicu. Gunđa.) Tišina. Na pozornicu ulazi bračni par TEPAN sa korpom, kao da su došli na celodnevni izlet. Upućuju se ka svom sinu SAPU, koji, okrenut leđima i skriven među džakovima, ne vidi šta se dešava. GOSPODIN TEPAN – (Ceremonijalno.) Sine, ustani i poljubi majku u čelo. (SAPO, s olakšanjem i iznenađen, ustaje i ljubi majku u čelo s velikim poštovanjem. Želi nešto da kaže. Otac ga prekida.) A sada, poljubi mene. (Ljubi ga u čelo.) SAPO – Ali mamice i tatice, kako ste smeli da dođete ovamo kad je tako opasno? Odmah idite odavde. GOSPODIN TEPAN – Je l' ti to hoćeš ocu da držiš čas o ratu i opasnosti? Za mene je ovo mačji kašalj. Koliko sam samo puta iskočio iz metroa u pokretu! 2

GOSPOĐA TEPAN – Mislili smo da ti je možda dosadno, pa smo došli da te vidimo. Mora da se dosađuješ od toliko ratovanja. SAPO – Pa, zavisi. GOSPODIN TEPAN – Znam ja vrlo dobro kako to ide. Kad je nešto novo, u početku je zanimljivo. Kad ubijaš, bacaš bombe i nosiš šlem, tako elegantan, to ti u početku prija, ali na kraju ti dosadi. U moje vreme je bilo drugačije. Ratovi su bili raznovrsniji, imali su boju. A osim toga, imali smo konje, mnogo konja. Baš smo uživali: kad kapetan kaže: „u napad“, već smo svi bili spremni, na konjima i u crvenim uniformama. To je baš bilo lepo. Pa onda u galop s mačem u ruci i već smo bili pred neprijateljem, koji je takođe bio na nivou zadatka, na svojim konjima – ništa nije moglo bez konja, bilo ih je mnogo, i to bucmastih – u lakovanim čizmama i zelenim uniformama. GOSPOĐA TEPAN – Ne, neprijateljske uniforme nisu bile zelene, već plave. Dobro se sećam, bile su plave. GOSPODIN TEPAN – Kažem ti da su bile zelene. GOSPOĐA TEPAN – Ne, tvrdim da su bile plave. Koliko puta smo, kao devojčice, izvirivale na terasu da vidimo bitku, a ja govorila malom komšiji: „Kladim se u čokoladicu da će pobediti plavi“. A plavi su nam bili neprijatelji. GOSPODIN TEPAN – Dobro, neka ti bude. GOSPOĐA TEPAN – Uvek sam bila veliki ljubitelj bitaka. Kao mala, stalno sam govorila da ću kad porastem biti konjički pukovnik. Mama mi nije dala, znaš već koliko je staromodna. G. TEPAN – Majka ti je uvek bila blesava. SAPO – Izvinite, ali morate da odete. Zabranjen je dolazak na ratište svakome ko nije vojnik. G. TEPAN – Baš me briga. Mi nismo došli na front da ratujemo. Samo hoćemo da napravimo piknik s tobom, pošto je nedelja. GĐA TEPAN – Da znaš, donela sam finu hranu. Napravila sam tortilju s krompirom kakvu obožavaš, pripremila sendviče sa šunkom, crno vino, salatu i kolače. 3

SAPO – Dobro, kako hoćete, ali ako dođe kapetan, reći ću da ja nemam veze s tim. Razbesneće se. Strašno ne voli posete u ratu. Stalno nam ponavlja: „U ratu ima discipline i bombi, nema poseta“. GĐA TEPAN – Ne brini, ja ću u par reči sve da objasnim tom kapetanu. SAPO – A ako ponovo počne bitka? G. TEPAN – Misliš da ću se uplašiti? Neće mi biti prvi put. Kad bi barem bilo kao pre, kad se u bitku išlo na debelim konjima. Vremena su se promenila, razumeš? (Pauza.) Došli smo motorom. Niko nam ništa nije rekao. SAPO – Mislili su da ste sudije. G. TEPAN – Jedino nam je bilo teško da se probijemo između toliko tenkova i džipova. GĐA TEPAN – I još je na kraju, sećaš se, onaj top zaustavio saobraćaj. G. TEPAN – U ratu čovek sve može da očekuje, to je dobro poznata stvar. GĐA TEPAN – Dobro, hajde da jedemo. G. TEPAN – Da, hajde, umirem od gladi. Meni miris prašine uvek otvori apetit. GĐA TEPAN – Možemo evo ovde da jedemo, sešćemo na ćebe. SAPO – Kako ću s puškom? GĐA TEPAN – Nećeš s puškom. Nevaspitano je sesti za sto s puškom. (Pauza.) Al' si prljav, dete moje… Kako si se tako isprljao? Da vidim ruke. SAPO – (Pokazuje joj ruke postiđeno.) Morao sam da se vučemo po tlu na vojnim vežbama. GĐA TEPAN – A kakve su ti uši? SAPO – Jutros sam ih oprao. GĐA TEPAN – Dobro, mogu da prođu. A zubi? (Pokazuje zube.) Odlično. Ko će sada da dobije poljubac zato što je oprao zubiće? (Svom mužu.) Poljubi sina jer je oprao zube. (G. TEPAN ljubi sina.) Ne dolazi u obzir da prestaneš da se pereš samo zato što si u ratu. SAPO – Da, mama. (Prione na jelo.) G. TEPAN – Pa, sine, jesi li mnogo njih ubio? SAPO – Kada? 4

G. TEPAN – Ovih dana. SAPO – Gde? G. TEPAN – Pa ovde, u ratu. SAPO – Nisam mnogo. Malo sam ih ubio. Skoro nikoga. G. TEPAN – Jesi li više ubijao neprijateljske konje ili vojnike? SAPO – Ne, konje nisam. Nema konja. G. TEPAN – A vojnike? SAPO – Možda. G. TEPAN – Možda? Znači, nisi siguran? SAPO – Pa da, ne gledam kad pucam. (Pauza.) U svakom slučaju, retko kad pucam. A svaki put kad opalim, pomolim se Bogu za onog koga sam ubio. G. TEPAN – Moraš da budeš hrabriji. Kao tvoj otac. GĐA TEPAN – Idem da pustim ploču na gramofonu. Pušta ploču. Sve troje sede na tlu i slušaju. G. TEPAN – E, to se zove muzika. Muzika se nastavlja. Ulazi neprijateljski vojnik: SEPO. Obučen je isto kao SAPO, samo mu je uniforma druge boje. SEPO je u zelenom, a SAPO u crnom. SEPO, u zanosu, sluša muziku iza leđa porodice TEPAN. Ploča se završi. Kada ustane, SAPO ugleda SEPA. Obojica prestrašeno podignu ruke u vazduh. Gospodin i gospođa TEPAN ih posmatraju začuđeno. Šta se dešava? SAPO reaguje. Okleva. Naposletku, veoma odlučno, uperi pušku u SEPA. 5

SAPO – Ruke gore! SEPO podiže ruke još više i još uplašenije. SAPO ne zna šta da radi. Iznenada odlazi do SEPA i blago ga udara u rame dok mu govori: Čikam te da nećeš pobeći! Imam te, ptičice! G. TEPAN – Dobro, i šta sad? SAPO – Pa vidiš, možda će me nagraditi pa ću postati narednik. G. TEPAN – Veži ga, nemoj da ti pobegne. SAPO – A što da ga vežem? G. TEPAN – Pa zar još nisi naučio da zatvorenike treba odmah vezati? SAPO –Kako da ga vežem? G. TEPAN – Veži mu ruke GĐA TEPAN – Da. To je najvažnije. Treba mu vezati ruke. Videla sam da uvek tako rade. SAPO – Dobro. (Zatvoreniku.) Budite ljubazni da spojite ruke, da vas vežem. SEPO – Nemojte jako da me povredite. SAPO – Neću. SEPO – Joj, kako me boli… G. TEPAN – Sine, ne budi tikvan. Nemoj da maltretiraš zatvorenika. GĐA TEPAN – Zar sam te tako učila? Koliko puta sam ti rekla da prema svima treba biti dobar? SAPO – Nisam hteo. (SEPU.) A ovako, da li vas sad boli? SEPO – Ne. Sad ne. G. TEPAN – Recite istinu. Slobodno nam se poverite. Nemojte se stideti što stojimo pred vama. Ako vam smeta, recite nam i popustićemo vam konopac. SEPO – Ovako je dobro. G. TEPAN – Sine, veži mu i noge da ne pobegne. 6

SAPO – I noge? Zašto sad… G. TEPAN – Ali zar te nisu učili pravila? SAPO – Jesu. G. TEPAN – Dakle, sve ovo piše u pravilima. SAPO – (Dobronamerno.) Molim vas, budite ljubazni da sednete na pod da mogu da vam vežem noge. SEPO – Ali nemojte da me povredite kao prvi put. G. TEPAN – Sad ima svi da ti zavide. SAPO – Neće da mi zavide. Da li vas boli? SEPO – Ne. Sada je savršeno. SAPO – (Padne mu na pamet jedna ideja.)Tata, hajde da me slikaš sa zatvorenikom na podu, a ja da mu stavim nogu na stomak. Hoćeš? G. TEPAN – O, da! Odlično će da ispadne! SEPO – Ne. To ne. GĐA TEPAN – Ali zašto, šta vas košta jedna slika, a mi bismo mogli da je stavimo u trpezariju pored diplome za spasavanje brodolomnika koju je moj muž dobio pre trinaest godina… SEPO – Nećete me ubediti. SAPO – Ali, zašto nećete? SEPO – Zato što imam devojku, i ako ona bude videla tu fotografiju misliće da ne znam da ratujem. SAPO – Ne. Reći ćete da to niste vi; da je to ispod moje noge panter. GĐA TEPAN – Hajde, kažite da pristajete. SEPO – Dobro. Ali samo da bih vam učinio uslugu. SAPO – Lepo lezite.

7

SEPO se opruži na podu. SAPO stavi nogu na njegov stomak i sa divljim izrazom na licu uperi pušku. GĐA TEPAN – Isprsi se. SAPO – Ovako? GĐA TEPAN – Da. Tako. Nemoj da dišeš. G. TEPAN – Da ti vidim junačko lice. SAPO – Kakvo je junačko lice? G. TEPAN – Jednostavno: seti se kakvo lice ima mesar kada nam priča o svojim ljubavnim osvajanjima. SAPO – Ovako? G. TEPAN – Da, tako. GĐA TEPAN – Samo se lepo isprsi, i nemoj da dišeš. SEPO – Ma, hoćete li već jednom završiti? GĐA TEPAN – Malo strpljenja molim. Jedan, dva i… tri. SAPO – Mora da sam dobro ispao. GĐA TEPAN – Da, izgledao si baš ratoborno. G. TEPAN – Da, baš si dobro izgledao. GĐA TEPAN – Sad sam i ja poželela jednu fotku s tobom. G. TEPAN – Da, i naša bi baš bila dobra. SAPO – Dobro, ako hoćete, ja ću vas slikati. GĐA TEPAN – A da mi pozajmiš šlem da izgledam k’o pravi vojnik? SEPO – Ne želim više da se slikam. Jedna mi je više nego dovoljno. SAPO – Ne budite takvi. Pa zašto bi vam to smetalo? SEPO – Ne bi, ali ne pristajem da me opet fotografišete. I tačka. G. TEPAN – (Svojoj ženi.) Nemojte da insistirate. Zatvorenici su obično veoma osetljivi. Ako tako nastavimo, uvrediće se i upropastiće nam zabavu. 8

SAPO – Dobro, i šta ćemo sad sa zatvorenikom? GĐA TEPAN – Možemo da ga pozovemo na ručak. Hoćeš? G. TEPAN – Što se mene tiče, nemam ništa protiv. SAPO – (SEPU) Molim? Hoćete li da ručate s nama? SEPO – Pa… G. TEPAN – Doneli smo dobro crno. SEPO – Ako je tako, dobro. G. TEPAN – Ponašajte se kao kod svoje kuće. Ako vam nešto treba, samo kažite. SEPO – Dobro. G. TEPAN – I? Jeste li mnogo njih ubili? SEPO – Kada? G. TEPAN – Pa ovih dana. SEPO – Gde? G. TEPAN – Pa ovde, u ratu. SEPO – Nisam mnogo. Malo sam ih ubio. Skoro nikoga. G. TEPAN – Koga ste više ubijali, neprijateljske konje ili vojnike? SEPO – Ne, konje nisam. Nema konja. G. TEPAN – A vojnike? SEPO – Možda. G. TEPAN – Možda? Znači, niste sigurni? SEPO – Da, ne gledam kad pucam. (Pauza.) U svakom slučaju, ne pucam često. A svaki put kad opalim, pomolim se Bogorodici za onog u koga sam pucao. G. TEPAN – Bogorodici? Mislio sam da ćete reći Bogu. SEPO – Ne, uvek Bogorodici1. (Pauza.) Ta molitva je kraća. G. TEPAN – Glavu gore, čoveče. Treba biti hrabriji. GĐA TEPAN – (SEPU.) Ako želite, odvezaćemo vas. 1

Jedan vojnik izmoli Očenaš, a drugi Zdravo, Marijo (Prim. prev.)

9

SEPO – Ne, pustite, nije važno. G. TEPAN – Nemojte tu sad da nam se stidite. Ako želite da vas odvežemo, slobodno nam recite. GĐA TEPAN – Treba da vam bude ugodno. SEPO – Dobro, kad je već tako, odvežite me. Ali to kažem samo da bih vama udovoljio. G. TEPAN – Sine, skini mu povez. (SAPO mu skida povez s nogu.) GĐA TEPAN – I, je l' vam sad bolje? SEPO – Da, u svakom slučaju. Izvinite ako vas mnogo gnjavim. G. TEPAN – Uopšte nas ne gnjavite. Samo se vi osećajte kao kod svoje kuće. A ako želite da vam odvežemo i ruke, dovoljno je da mi kažete. SEPO – Ne. Ruke ne. Bilo bi previše da i to tražim. G. TEPAN – Ma ne bi, čoveče, ne bi. Kažem vam da nas uopšte ne gnjavite. SEPO – Dobro… onda mi odvežite i ruke. Ali samo dok jedem, dobro? Ne želim da posle kažete da mi nudite prst, a ja hoću celu ruku. G. TEPAN – Momče, skini mu povez s ruku. GĐA TEPAN – Baš dobro, pošto je gospodin zatvorenik tako simpatičan, lepo će nam biti na izletu. SEPO – Ne morate mi govoriti „gospodin zatvorenik“, dovoljno je samo „zatvorenik“. GĐA TEPAN – Neće vam smetati? SEPO – Ne, nipošto. G. TEPAN – Zaista moram da priznam da ste skromni. Buka od aviona. SAPO – Avioni. Sigurno će nas bombardovati. SAPO i SEPO se brže-bolje skrivaju između džakova sa zemljom. 10

Malo-pomalo sve zagluši buka aviona. Odmah počnu da padaju bombe. Eksplodiraju blizu, ali nijedna ne pada na scenu. Veliki prasak, SAPO i SEPO su šćućureni među džakovima. G. TEPAN mirno razgovara sa svojom ženom. Ona mu odgovara takođe mirnim tonom. Njihov dijalog se ne čuje od bombi. GĐA TEPAN odlazi do korpe i vadi kišobran. Otvara ga. TEPANOVI su zajedno ispod kišobrana kao da pada kiša. Stoje. Izgledaju kao da se polako klate, naizmenično oslonjeni na jednu pa drugu nogu, dok razgovaraju o svojim temama. Bombardovanje se nastavlja. Avioni se udaljavaju. Tišina. G. TEPAN pruža ruku van kišobrana da bi se uverio da više ništa ne pada s neba. G. TEPAN – (Svojoj ženi.) Možeš sada da zatvoriš kišobran. GĐA TEPAN ga posluša. Oboje odlaze do sina i nekoliko puta ga nežno lupnu kišobranom po zadnjici. Možete da izađete. Bombardovanje je završeno. SAPO i SEPO izlaze iz skrovišta. SAPO – Ništa vam se nije desilo? G. TEPAN – A šta bi ti da se desi tvom ocu? (Ponosno.) Meni bombice… S leve strane ulaze dvojica vojnika Crvenog krsta. Drže nosila. PRVI BOLNIČAR – Ima li mrtvih? SAPO – Ne. Ovde nema. 11

PRVI BOLNIČAR – Jeste li sigurni da ste dobro pogledali? SAPO – Siguran. PRVI BOLNIČAR – I uopšte nema leševa? SAPO – Kažem vam da nema. PRVI BOLNIČAR – Nema ni povređenih? SAPO – Ne. DRUGI BOLNIČAR – Nadrljali smo! (SAPU, ubedljivim tonom.) Pogledajte dobro svuda naokolo, možda ćete naći neki leš. PRVI BOLNIČAR – Nemoj da insistiraš. Već su ti rekli da nema nikoga. DRUGI BOLNIČAR – Do đavola! SAPO – Mnogo mi je žao. Verujte da nije namerno. PRVI BOLNIČAR – Hajde, čoveče, nemoj da gnjaviš gospodina. G. TEPAN – (Predusretljivo.) Biće nam drago da vam pomognemo. Stojimo vam na usluzi. DRUGI BOLNIČAR – Dobro, ako ovako nastavimo videćeš šta će da nam kaže kapetan. G. TEPAN – Ali, u čemu je problem? PRVI BOLNIČAR – Jednostavno, ostalima su već ruke otpale od prenošenja leševa i ranjenih, a mi još uvek ništa nismo pronašli. A nije da nismo tražili… G. TEPAN – To je stvarno problem. (SAPU.) Jesi li siguran da ovde nema mrtvih? SAPO – Pa naravno da sam siguran, tata. G. TEPAN – Jesi li pogledao ispod džakova? SAPO – Da, tata. G. TEPAN – (Veoma ozlovoljen.) Ja mislim da ti ne želiš da pomogneš ovoj gospodi. Vidi kako su fini. Zar te nije sramota? PRVI BOLNIČAR – Nemojte tako, čoveče. Ostavite momka na miru. Nadajmo se da ćemo imati više sreće i da su u drugom rovu svi izginuli. G. TEPAN – Ne mogu vam opisati koliko bih to voleo.

12

GĐA TEPAN – I meni bi bilo drago. Ne možete zamisliti koliko cenim kada ljudi vole svoj posao. G. TEPAN – (Srdito, svima.) Dakle, šta ćemo? Hoćemo li da pomognemo ovoj gospodi ili nećemo? SAPO – Kad bi od mene zavisilo, to bi već bila gotova stvar. SEPO – Takođe. G: TEPAN – Ali, da vidimo, zar ni jedan od vas dvojice nije čak ni povređen? SAPO – (Postiđeno.) Ne, ja nisam. G. TEPAN – (SEPU) A vi? SEPO – (Postiđeno.) Ni ja. Nikada nisam imao sreću da… GĐA TEPAN – (Zadovoljno.) Sad sam se setila! Jutros sam posekla prst kada sam sekla luk! Je l' se to računa? G. TEPAN – Savršeno! (Oduševljeno.) Neka te odmah odnesu. PRVI BOLNIČAR – Ne. Gospođe ne dolaze u obzir. G. TEPAN – Pa, šta je, tu je. PRVI BOLNIČAR – Nema veze. DRUGI BOLNIČAR – Možda ćemo sve nadoknaditi u drugom rovu. Krenu napolje. G. TEPAN – Ne brinite, ako nađemo nekog mrtvaca, sačuvaćemo vam ga. Budite spokojni, nećemo ga dati nikom drugom. DRUGI BOLNIČAR – Mnogo vam hvala, gospodine. G. TEPAN – Ništa, prijatelju. Taman posla… Vojni bolničari ih pozdravljaju i sve četvoro im otpozdravljaju. Bolničari izlaze.

13

GĐA TEPAN – Zato volim da izlazim nedeljom na front. Uvek sretnemo simpatične ljude. (Pauza.) A vi, zašto ste među neprijateljima? SEPO – Ne znam šta bih vam odgovorio. Nisam vam ja baš mnogo obrazovan. GĐA TEPAN – Jeste li neprijatelj od rođenja, ili ste to kasnije postali? SEPO – Ne znam. Kažem vam da ne znam. G. TEPAN – Pa dobro, onda nam recite kako ste dospeli u rat? SEPO – Bio sam jednog dana kod kuće, popravljao majčinu peglu, kada je došao neki gospodin i rekao mi: „Jeste li vi Sepo?“ „Da.“ „Rekli su mi da treba da pođeš u rat.“ A ja sam ga onda pitao: „Ali, kakav rat?“ A on mi je rekao: „Baš si glup, zar ne čitaš novine?“ Ja sam mu rekao da čitam, ali ne čitam o ratu… SAPO – Isto, isto to se i meni desilo. G. TEPAN – Da, isto su tako i po tebe došli. GĐA TEPAN – Ne, nije bilo isto, ti tog dana nisi popravljao peglu već kola. G. TEPAN – Mislim na onaj drugi deo. (SEPU.) Nastavite. Šta je posle bilo? SEPO – Rekao sam mu da imam devojku, i da će njoj biti veoma dosadno ako ne bude išla sa mnom u bioskop nedeljom. Odgovorio mi je da to za devojku nije važno. SAPO – Isto, sve isto se i meni dogodilo. SEPO – Onda je sišao moj otac i rekao da ja ne mogu u rat jer nemam konja. SAPO – Isto to je rekao i moj otac. SEPO – Ali gospodin je rekao da mi ne treba konj i ja sam ga pitao da li mogu da povedem devojku, a on mi je rekao da ne mogu. Onda sam ga pitao da li mogu da povedem tetku da mi četvrtkom pravi puding, jer to mnogo volim da jedem. GĐA TEPAN – (Shvata da je nešto zaboravila.) Joj, puding! SEPO – I opet mi je rekao da ne mogu. SAPO – Isto i meni. SEPO – I od tada sam skoro uvek sam u ovom rovu.

14

GĐA TEPAN – Ja mislim da biste ti i gospodin zatvorenik, pošto ste tako blizu i pošto vam je tako dosadno, mogli svako popodne da se nađete i da se igrate zajedno. SAPO – Joj, mama, ne. On je neprijatelj. G. TEPAN – U redu je, čoveče, ne plaši se. SAPO – Kad bi samo znao šta nam je general pričao o neprijateljima. GĐA TEPAN – Šta je rekao general? SAPO – Pa, rekao nam je da su neprijatelji veoma loši, veoma, veoma loši. Kaže da kad uhvate zarobljenika stave mu komadiće stakla u cipele da se povredi kad hoda. GĐA TEPAN – Kakva strahota! Baš su nevaljali! G. TEPAN – (SEPU, ljutito) A zar vas nije sramota da pripadate takvoj vojsci kriminalaca? SEPO – Ja nisam ništa uradio. Ja se nisam nikome zamerio. GĐA TEPAN – Nije trebalo da ga odvežemo; možda će nam staviti komadiće stakla u cipele ako ne budemo pazili. SEPO – Ne budite takvi prema meni. G. TEPAN – A kakvi da budemo? To me ljuti. Znam šta ću da uradim: otići ću kod kapetana i tražiću da mi dozvoli da i ja idem u rat. SAPO – Neće ti dozvoliti. Previše si star. G. TEPAN – Onda ću da kupim konja i mač, i doći ću da se borim za svoj račun. GĐA TEPAN – Odlično. Da sam muško, i ja bih to uradila. SEPO – Gospođo, ne budite takvi prema meni. Osim toga, reći ću vam da je i nama naš general isto to rekao o vama. GĐA TEPAN – Kako se usudio tako da laže? SAPO – Ali, baš sve isto? SEPO – Baš isto. G. TEPAN – Da vam to nije govorio isti čovek? GĐA TEPAN – Ali ako je isti, barem je mogao da promeni red reči. Nije baš lepo da vam svi govore iste stvari. 15

G. TEPAN – (SEPU, menjajući ton) Može još jedna čaša? GĐA TEPAN – Nadam se da vam se dopao naš ručak… G. TEPAN – Barem je bio bolji od onog prošle nedelje. SEPO – Šta se desilo? G. TEPAN – Pa izašli smo na front, postavili ručak na ćebe i čim smo se okrenuli došla je jedna krava i pojela svu hranu. Čak i salvete. SEPO – Kakva krava! Sram je bilo! G. TEPAN – Da, ali onda smo mi, da se osvetimo, pojeli kravu. (Smeju se.) SAPO – (SEPU) Pa, barem više niste bili gladni… G. TEPAN – Živeli! (Piju.) GĐA TEPAN – (SEPU) A kako vam je u rovu? Kako se zabavljate? SEPO – Ja se zabavljam tako što pravim krpeno cveće. Mnogo mi je dosadno. GĐA TEPAN – A šta radite s tim cvećem? SEPO – Ranije sam ga slao devojci. Ali jednog dana mi je rekla da je već napunila staklenik i podrum krpenim cvećem i, ako nemam ništa protiv, da joj šaljem nešto drugo, jer ne zna šta će s tolikim cvećem. GĐA TEPAN – I šta ste vi uradili? SEPO – Pokušao sam da naučim nešto drugo, ali nisam mogao. I tako sam nastavio da pravim krpeno cveće da mi brže prođe vreme. GĐA TEPAN – I bacate ga? SEPO – Ne. Sada sam mu našao dobru namenu: dam po jedan cvet za svakog druga koji pogine. I znam da, koliko god da napravim, neće biti previše. G. TEPAN – Pa, našli ste dobro rešenje. SEPO – (Stidljivo.) Da. SAPO – A ja se zabavljam tako što pletem džempere. GĐA SEPAN – Nego, kažite vi meni da li se svi vojnici dosađuju tako kao vi? 16

SAPO – Zavisi od toga šta rade da se razonode. SAPO – Kod mene je ista priča. G. TEPAN – Onda bismo mogli da uradimo jednu stvar: da zaustavimo rat. SEPO – Kako? G. TEPAN – Vrlo jednostavno. Ti kaži svim vojnicima naše vojske da neprijateljski vojnici više ne žele da ratuju, a vi recite isto to svojim prijateljima. I svako od vas će se vratiti svojoj kući. SAPO – Strava! GĐA TEPAN – I onda ćete lepo moći da popravite peglu. SAPO – Kako nam ranije nije pala na pamet tako dobra ideja, da završimo sa ovom gnjavažom od rata? GĐA TEPAN – Takve ideje mogu pasti na pamet samo tvom ocu. Ne zaboravi da on ima fakultet i da je filatelista. SEPO – Slušajte, ali ako tako zaustavimo rat, šta će biti s generalima i narednicima? GĐA TEPAN – Daćemo im vitešku opremu da budu mirni. SEPO – Odlična ideja. G. TEPAN – Vidiš kako je lako? Sve je sređeno. SEPO – Uspeh je zagarantovan. SAPO – Moji prijatelji će biti prezadovoljni. GĐA TEPAN – Šta mislite da to proslavimo tako što ćemo zaplesati stari dobri pasodoble? SEPO – Odlična ideja. SAPO – Da, pusti ploču, mama. GĐA TEPAN pušta ploču. Išekivanje. Ništa se ne čuje. GĐA TEPAN – (Odlazi do gramofona.) A, zabunila sam se. Umesto ploče sam pustila kapu.

17

Pušta ploču. Čuje se pasodoble. Plešu, veseli, SAPO sa SEPOM, GĐA TEPAN sa svojim mužem. Zvoni vojni telefon. Niko od njih četvoro ih ne čuje. Nastavljaju zdušno da plešu. Telefon ponovo zvoni. Ples se nastavlja. Počinje nova bitka, tutnje bombe, čuju se pucnji i mitraljeska paljba. Oni ni na šta ne obraćaju pažnju, nastavljaju razdragano da plešu. Mitraljeski rafal ih sve pokosi. Padaju na pod, mrtvi. Očigledno je jedan metak okrznuo gramofon: muzika se ponavlja i ponavlja, uvek na istom mestu. Neko vreme se čuje izgrebana ploča, koja će nastaviti da svira do kraja komada. S leve strane ulaze dvojica bolničara. Drže prazna nosila. Smesta pada ZAVESA

18