Béseme el Señor con el beso de su boca: Тереза Авилска и Песма над песмама

ИЗ ПОСЕБНОГ УГЛА

ИЗ ПОСЕБНОГ УГЛА

Bése­me el Señor con el be­so de su bo­ca:

Те­ре­за Авил­ска и Пе­сма над пе­сма­ма Ла­зар Не­шић

П

ред на­ма је по­зна­та при­ ча. Чу­ве­на шпан­ска све­ти­ тељ­ка, игу­ма­ни­ја, спи­са­ те­љи­ца, ре­фор­ма­тор­ка за­пад­ног мо­на­штва и ми­сти­чар­ка Те­ре­за Авил­ска (Te­re­sa de Ávila) ро­ђе­ на је у ме­ сту Ави­ ла (Ка­ сти­ ља) 28. мар­та 1515. го­ди­не. Ћер­ка бо­га­тих ро­ди­те­ља, стра­сна чи­та­ тељ­ка жи­ти­ја све­тих али и ви­те­ шких ро­ма­на. Те­ре­зин жи­вот се од­ви­ја по­пут жи­вих сли­ка у ле­ ген­да­ма. Же­ља за мо­на­штвом од ма­ле­на, бе­жа­ња од ку­ће и лу­та­ ња Шпа­ни­јом, он­да још лу­та­ња по ма­на­сти­ри­ма и све­ту. Ни ње­ ни ро­ди­те­љи ни­су ми­ро­ва­ли, па ће Те­ре­за на си­лу би­ти вра­ће­на у ро­ди­тељ­ску ку­ћу. Осам­на­ест јој је го­ди­на ка­да обо­ле­ва од чуд­не бо­ле­сти. Бо­ле­сти ко­ја је до­во­ди до иви­це смр­ти. Не зна се узрок, не зна се ди­јаг­но­за. Ова бо­лест ју је пра­ти­ла чи­тав жи­вот. Ипак, Те­ре­за се опо­ра­вља. За то вре­ме у по­сте­љи чи­та за­пад­не ми­сти­ча­ ре. Упра­во та­да по­чи­њу ње­на ра­ на ви­ђе­ња и дру­га нео­бја­шњи­ва чу­де­са. Те­ре­зу је ово збу­њи­ва­ло го­то­во до кра­ја жи­во­та. И да­ље не­мир­ног ду­ха, ко­нач­но се на­кон пре­ле­жа­не бо­ле­сти не­ка­ко скра­ си­ла у жен­ском кар­ме­ли­ћан­ском ма­на­сти­ру бли­зу род­ног гра­да. 30

ПРАВОСЛАВЉЕ

Ово је ње­но „пр­во пре­о­бра­ће­ње“. Ту је про­ве­ла осам­на­ест не­плод­ них и – ка­ко са­ма ка­же – „осред­ њих го­ди­на“. Ма­на­стир­ска ре­ ал­ност би­ла је са­свим дру­га­чи­ја од Те­ре­зи­них оче­ки­ва­ња. Би­ло је по­треб­но „дру­го пре­о­бра­ће­ње“, Бо­жи­ја ин­тер­вен­ци­ја, не­што са­ свим дру­го. Та­ко се и зби­ва, те Те­ре­за по­сле ис­ку­ства ја­вља­ ња Хри­ста до­би­ја бо­жан­ске ин­ струк­ци­је да осну­је но­ву оби­тељ (ма­на­стир Све­тог Јо­си­фа), но­во ме­сто у ко­ме ће мо­ћи да жи­ви пре­ма аскет­ским иде­а­ли­ма ра­ ног мо­на­штва. До­ла­зе го­ди­не у ко­ји­ма се ни­жу мно­го­број­ни но­ во­и­згра­ђе­ни ма­на­сти­ри ре­фор­ ми­са­них кар­ме­ли­ћа­на. Те­ре­зи­ на ми­стич­ка ис­ку­ства се та­ко­ђе умно­жа­ва­ју. По­ста­је слав­на, али и кон­тро­верз­на. Шпан­ска ин­кви­ зи­ци­ја ју је чак че­ти­ри пу­та јав­но из­ве­ла на суд због пре­ви­ше сме­ лих ста­во­ва. Авил­ска мо­на­хи­ња је – као што се да­нас до­бро зна – из све­га иза­шла још уве­ре­ни­ ја у свој пут, још сна­жни­јег ау­ то­ри­те­та пред сво­јим са­вре­ме­ ни­ци­ма. У но­ћи 4. ок­то­бра 1582 – ре­ци­ту­ју­ћи на са­мрт­нич­кој по­ сте­љи сти­хо­ве из Пе­сме над пе­ сма­ма – упо­ко­ји­ла се у ма­на­сти­ ру ко­ји је осно­ва­ла, бли­зу ме­ста

Ал­бе. Цр­ква та­ко­ђе ни­је оста­ла рав­но­ду­шна: већ 1614. је бе­а­ти­ фи­ко­ва­на, 1622. ка­но­ни­зо­ва­на, а 1970. го­ди­не по­ста­је пр­ва же­на у исто­ри­ји Ри­мо­ка­то­лич­ке цр­кве ко­ју је Све­та сто­ли­ца про­гла­си­ла за doc­tor ec­cle­si­ae. Пи­са­ла је це­лог жи­во­та. Иза ње је оста­ ло мно­ штво спи­ са, мно­ штво те­ма. Ау­то­би­о­граф­ска де­ ла, по­у­ке мо­на­хи­ња­ма, по­е­зи­ја, опи­си мно­го­број­них ми­стич­них ис­ку­ста­ва, без­број­не стра­ни­це о ти­хој мо­ли­тви, ду­хов­но­сти, Све­ том Пи­сму, али и ху­мо­ри­стич­ ко-иро­нич­ни опи­си вре­ме­на у ко­ме је жи­ве­ла и љу­ди са ко­ји­ма је де­ли­ла ма­на­стир­ску сва­ко­дне­ ви­цу. Те­ре­за је у све­му од­ли­чан пи­сац, брит­ког је­зи­ка и жи­вог ду­ ха. Ни­за­ли су се на­сло­ви: Књи­га жи­во­та, Пут са­вр­шен­ства, Ста­ ни­шта уну­тра­шњег зам­ка ду­ше, Ме­ди­та­ци­је на Пе­сму над пе­сма­ ма, Књи­га осни­ва­ња ма­на­сти­ра, Пе­сме, као и мно­го­број­на ма­ња де­ла, фраг­мен­ти, днев­нич­ке и мо­ли­тве­не бе­ле­шке, те обим­на пре­пи­ска. По­себ­но ме­сто за­у­зи­ма ње­но де­ло Ме­ди­та­ци­је на Пе­сму над пе­сма­ма (Me­di­ta­ci­o­nes so­bre los Can­ta­res). Упра­ во је овај спис иза­звао нај­же­шћу ре­ак­ци­ју Те­ 1. октобар 2015. г. — 1165

ре­зи­них не­ис­то­ми­шље­ни­ка и не­ми­ло­срд­не шпан­ске ин­кви­ зи­ци­је. О че­му је за­пра­во реч у овом не­сва­ки­да­шњем спи­су? Исто­ри­ја ко­мен­та­ра на Пе­сму над пе­сма­ма је ду­га. Те­ре­зин ко­ мен­тар је био са­мо јед­на цр­ти­ца у том кор­пу­су. Пи­сан за ин­тим­ ни круг ње­них мо­на­хи­ња, спис је не­ка­ко до­шао у ру­ке и ши­ре чи­та­лач­ке пу­бли­ке. Би­ло је же­ на ко­је су пре Те­ре­зе ко­ри­сти­ле сти­хо­ве из Пе­сме за опи­се сво­јих ми­стич­ких ис­ку­ста­ва. Но, Те­ре­ за ће пр­ва на­пи­са­ти ова­ко оп­ши­ ран ко­мен­тар, иа­ко је ту­ма­чи­ла све­га не­ко­ли­ко сти­хо­ва. Не­ма ту стро­ге си­сте­мат­ске ми­сли, ни­ти ви­со­ко­пар­них те­о­ло­шких пој­мо­ ва. Ме­ди­та­ци­је, у пра­вом сми­слу ре­чи: не­што по­пут за­пи­са, бе­ле­ шки, пут­нич­ког днев­ни­ка на уну­ тра­шњим ста­за­ма ко­ји­ма се Те­ ре­за кре­та­ла. Или љу­бав­них пи­ са­ма упу­ће­них Же­ни­ку. Њен по­ ку­шај да дâ је­зик не­из­ре­ци­вом, име не­и­ме­но­ва­ном, ми­сао не­ ми­сли­вом. Да се отво­ре­но и сме­ ло ухва­ти с про­бле­ми­ма еро­са и же­ље. Са­вре­ме­ног чи­та­о­ца из­не­ на­ђу­ју ње­не ре­чи пу­не ми­стич­не але­го­ри­је и ек­ста­зе: „Сје­ди­ње­ на у љу­ба­ви са сво­јим Же­ни­ком (Espo­so), ду­ша оку­ша крај­ња за­ до­вољ­ства (re­ga­los), не­све­сти­це (de­smayos­), уми­ра­ња (mu­er­tes), слат­ке му­ке (aflic­ti­o­nes) и ра­до­ сти (go­zos) с Њим.“ Кључ­ни део спи­са, део ко­ји са­жи­ма чи­тав овај ко­мен­тар – тј. оно нај­плод­ ни­је и нај­жи­вље у ње­му – пред­ ста­вља сле­де­ћи оде­љак. „Ка­да овај нај­бо­га­ти­ји Же­ник (Espo­so) по­же­ли да још ви­ше обо­га­ти ду­шу и оба­спе је за­до­ вољ­стви­ма (re­ga­lar), Он је пре­о­ бра­жа­ва (con­viérte­la) у Се­бе до та­квог сте­пе­на да се чи­ни – баш као у слу­ча­ју осо­бе ко­ју за­хва­та не­све­сти­ца (la de­smaya) од ве­ ли­ког ужи­ва­ња (el gran pla­cer) и сре­ће – ка­ко ду­ша би­ва од­у­зе­та (su­spen­di­da) у овом бо­жан­ском на­руч­ју (di­vi­nos bra­zos), на­сла­ња­ ју­ћи се на Ње­го­ву све­ту стра­ну и на Ње­го­ве бо­жан­ске гру­ди (pec­ 1. октобар 2015. г. — 1165

hos di­vi­nos). Она та­да не зна шта би дру­го ра­ди­ла осим да се ве­се­ ли, одр­жа­ва­на бо­жан­ским мле­ ком (lec­he di­vi­ na) ко­јим је њен Же­ник хра­ни ... Ка­да се про­бу­ ди из овог сна и ове не­бе­ске опи­је­но­сти (em­ bri­a­gu­ez ce­le­ stial), ду­ша би­ва као за­бе­зек­ну­ та (espan­ta­da) и оша­му­ће­на (em­ bo­va­da) све­тим лу­ди­лом (san­to de­sa­ti­no). Та­да мо­же из­го­ва­ра­ ти ре­чи: Гру­ди су тво­је бо­ље од ви­ на. Јер, као што одој­че не раз­у­ ме ка­ко ра­сте, ни­ти зна ка­ко до­би­ја мле­ко – јер че­сто му без си­са­ња и ње­го­вих по­кре­та мле­ко би­ва ста­вље­но у уста – та­ко и ду­ ша у на­ве­де­ном слу­ча­ју оста­је у пот­пу­ном не­зна­њу (to­tal­men­te el al­ma no sa­be). Не зна ни ка­ко, ни ода­кле овај ве­ли­ки бла­го­слов до­ ла­зи на њу, ни­ти мо­же ишта раз­у­ ме­ти (ni lo pu­e­de en­ten­der).“

* Ка­ко би­смо на са­мом кра­ју раз­у­ме­ли све ре­че­но, тре­ба да на­чи­ни­мо скок из Те­ре­зи­ног у два­де­се­ти век. У зи­му 14. де­цем­ бра 1951. Мар­тин Хај­де­гер пи­ше Арен­то­вој: „Ха­на, ства­ри по­ста­ју све та­јан­стве­ни­је што се че­шће о њи­ма про­ми­шља.“ Про­ми­шља (ка­ко ка­же не­мач­ки фи­ло­зоф), или са­гле­да­ва (ре­кли би древ­ни те­о­ло­зи Ис­то­ка), или ме­ди­ти­ра (ре­кла би Авил­ска ми­сти­чар­ка). Та­мо где се сту­па у ми­стич­ну ter­ ra in­cog­ni­ta – не­по­зна­ту зе­мљу без зна­ко­ва и пу­те­ва. Та­мо где се ис­цр­пљу­ју уна­пред зго­то­вље­ни

Тереза Авилска (www.kar­mel-ber­lin.de)

од­го­во­ри из при­руч­ни­ка, а иска се по­љу­бац Дру­гог. Ода­тле и онај за­зив из на­сло­ва: „По­љу­би ме, Го­спо­де, по­љуп­цем уста сво­јих.“ Ка­да, на ко­ји на­чин и хо­ће ли се уоп­ште овај су­срет до­го­ди­ти, не мо­же се си­гур­но зна­ти. Ма­ло ко је (ика­да био) спре­ман да под­не­ се ова­кву не­из­ве­сност че­ка­ња и за­ко­ра­чи у ме­сто ти­ши­не. Што је знао Хај­де­гер, зна­ла је и Те­ре­за Авил­ска; а зна­ли су и љу­ди по­пут Гри­го­ри­ја из Ни­се, Ди­о­ни­си­ја Аре­о­па­ги­та, Си­ме­о­на Но­вог Бо­ го­сло­ва, Ери­ге­не, Мај­сто­ра Ек­ хар­та, Јо­ва­на од Кр­ста, па све до са­вре­ме­них нам Јо­си­фа Пе­ћи­ на­ра и Ју­сти­на По­по­ви­ћа. Зна­ли су, на­и­ме, да се на кон­цу све­га, ка­да се пре­ђе праг смрт­нич­ких пој­мо­ва, опи­са, ре­чи, тек­сто­ва, пе­са­ма, па чак и мо­ли­та­ва у нај­ у­зви­ше­ни­јим док­со­ло­ги­ја­ма – „не­из­ре­ци­во мо­ра сла­ви­ти у ћу­ та­њу“, пре­ма ре­чи­ма зна­ме­ни­тог Ева­гри­ја из Пон­та. ПРАВОСЛАВЉЕ

31