TRANSCULTURAL DIMENSION OF SLAVIC STUDIES AND COMPARATIVE LITERATURE Editors SLOBODANKA VLADIV-GLOVER, PhD MILENA ILIŠEVIĆ, PhD IGOR PERIŠIĆ, PhD

ТРАНСКУЛТУРНА ДИМЕНЗИЈА СЛАВИСТИЧКИХ СТУДИЈА И КОМПАРАТИВНА КЊИЖЕВНОСТ


Уредници

др СЛОБОДАНКА ВЛАДИВ-ГЛОВЕР
др МИЛЕНА ИЛИШЕВИЋ
др ИГОР ПЕРИШИЋ

ИНСТИТУТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И УМЕТНОСТ

ПРЕДГОВОР
PREFACE


Збoрник радова Транскултурна димензија славистичких студија и компаративна књижевност уредили су проф. др Слободанка Владив-Гловер, др Милена Илишевић и др Игор Перишић, а настао је као резултат сарадње прojeкта Културолошке књижевне теорије и српска књижевна критика" Института за књижевност и уметност у Београду и Славистичкe катедрe Универзитета Монаш у Мелбурну. Прojeкaт трaнскултурe прeдстaвљa нoв тeoриjски прaвaц, кojи je изрaстao из пoстструктурaлистичкe димeнзиje кoмпaрaтивнe књижeвнoсти. Пoкрeтaч oвoг прaвцa у Aустрaлиjи je Слoбoдaнкa Влaдив-Глoвeр, кoja je тaкoђe oснивaч и oдгoвoрни урeдник стручнoг интeрнaциoнaлнoг чaсoписa, Transcultural Studies: A Series in Interdisciplinary Research (2005–). Овај теоријски правац нашао се у плодотворном дијалогу са пројектом који проучава савремену књижевну теорију и критику у културолошком контексту, а којим у београдском Институту за књижевност и уметност од 2008. руководи Милан Радуловић.
Зборник о транскултуралности недостајао је нашој култури. Сада на једном месту имамо двадесет шест студија које, свака на свој начин, и у свом кључу, покрећу или продубљују важна питања књижевне теорије и књижевнокритичке праксе, и представљају својеврсни водич за будућа истраживања транскултуралних димензија књижевности.
Зборник отварају два уводна текста, у којима се назначавају основна питања и проблематика одређени темом зборника, а њих су написале др Слободанка Владив-Гловер ( Од транслингвистике до транскултуре и генеалогије: тачка гледишта у хуманистичким наукама") и Аријана Дањино ( Транскултурализам и транскултурална књижевност у 21. веку"). Слободанка Владив-Гловер покреће важна терминолошка питања у вези са новијим теоријским концептима културологије, транскултуре, транскултурног књижевног језика (у првом реду са Епштејновим моделом транскултуре, Пирсовим знањем као дисциплинарним истраживањем и Фукоовим концептом историје као генеалогије), као и са Лиотаровим идејама о интердисциплинарности и интертекстуалности, те Бахтиновом транслингвистичком анализом. У тексту Аријане Дањино, транскултурално дело представљено је као дело које превазилази границе једне културе у избору тема и намеће потребу за широм, глобалнијом књижевном перспективом. Ауторка скицира кратку историјску путању транскултурализма као теоријског приступа са све већим значајем у студијама културе и књижевности, и разјашњава концептуалне разлике између основних термина теорије транскултуралности.
Зборник је подељен на шест целина: 1. Српска књижевност у светлу транскултурних студија, 2. Транскултура и постструктурализам, 3. Транскултура и културологија, 4. Транскултура и религијска мисао, 5. Транскултура и култура сећања и 6. Транскултура и филмска уметност. Највећи број прилога (седам) сврстан је у прву целину која се бави српском књижевношћу у светлу транскултурних студија. Поред радова посвећених опусима или појединачним делима једнога писца (Андрић, Црњански, Павић – аутори текстова М. Орлић, Ј. Алексић, М. Илишевић и М. Мустур), у овој целини зборника говори се још и о писцима авангарде (Б. Јовић, П. Тодоровић), те о савременим српским прозаистима (И. Перишић), као и о читавом низу тема које се уклапају у основну тематску оријентацију зборника (културолошка и антрополошка анализа историје, смисао укрштања културних образаца, сукоб култура које су постављене као равноправни књижевни јунаци у дијалогу појединца и друштва, плурализам цивилизација и култура, студије културе као сложени систем различитих истраживачких поступака и приступа, теорија превођења као елемент студија културе, културолошки напон између туђег" и свог", перспективе постколонијалних теорија и транскултуралних политика, политика мултикултуралности, интеркултуралности и транскултуралности, компаративистика).
Другу целину зборника насловљену Транскултура и постструктурализам чини пет текстова: Транскултурално измештање подтекста у Тјутчевљевој поезији" (Кристин Смоли), Деконструкција логоцентризма у Алиси у земљи чуда" (Џесика Дурхам), 'Транскултурални' перспективизам и пропаст (националног) идентитета у Дневнику Витолда Гомбровича" (Николај Гладанац), Сузан Дуонг Бахтинова полифонија и поетика слободног стиха Волта Витмена" и Зое Хатен Производња субјективитета у модерној кинеској књижевности". Аутори ових текстова посебну пажњу посвећују феноменологији перцепције, дискрепанцији између мисли и језика, унутрашњим ограничењима језика условљеним културолошким разликама, као и стилским варијацијама на теме политике, културе, културалних, књижевних и филозофских питања. Теоријски ослонац текстова чине Деридина деконструкција, Хегелове филозофске тезе, теоријске поставке Пола де Мана, лакановска психоанализа и постколонијална теорија Хомија Бабе, а сами радови нуде занимљиву интерпретацију поменутих књижевних дела која укључују различите праксе писања.
Трећа целина под називом Транскултуралност и културологија доноси четири прилога: Књижевност, култура, заједница: неколико критичких напомена" (Владимир Гвозден), Савремена српска проза и поновно откривање транскултуралне стварности" (Владислава Гордић Петковић), Хибридност и историјска имагинација: мотив реверзибилне колонизације у романима Салмана Руждија" (Сања Лазаревић Радак) и Виђења транскултурне димензије компаратистичког аспекта славистичких студија из преводилачког угла" (Александра Манчић). У овим текстовима покрећу се важна културолошка питања као што су шта значи говорити о књижевности трећег света", да ли је обраћање друштву или говор у име друштва неопходан елемент књижевног дела, као и то да ли је књижевно дело само илустрација или израз неке културе или обухвата и друга, опсежнија значења. Даље, разматрају се наративне стратегије какве су постмодерна текстуална игра, поновно исписивање историје и књижевна исповест у контексту и на примерима прозе савремених српских писаца (Великић, Продановић, Угричић, Албахари), те на примерима женског писма" као антипода мушком књижевном канону (Шалго, М. Новаковић). Говори се о мотиву реверзибилне колонизације у којој Исток колонизује Запад, могућностима новог писања и читања историје, хибридизацији која указује на непостојаност граница између нас" и других" на примерима Руждијевих романа, чији се ликови интерпретирају као културолошки хибриди, а интерпретација се креће у оквирима постколонијалне теорије и критике, као и тезе о укрштању култура (Хоми Баба, Гајатри Чакраворти Спивак, Едвард Саид). А. Манчић пише о студијама превођења и њиховом месту у односу на транскултуролошки приступ славистичким студијама. Уз терминолошка разграничења основних концепата транскултуралног приступа у проучавању књижевности, испитује се и значај социолошких и антрополошких истраживања, нарочито оних везаних за Латинску Америку, којa се потом стављају у компаративни контекст српске књижевности. Наведени проблеми осветљени су кроз призму тема типичних за културолошке теорије, као што су репрезентација друштвених, културних и политичких идентитета, трансфер културних табуа и начини на који се са овим питањима суочавају преводиоци.
У четврту целину зборника, Транскултура и религијска критика, ушло је четири прилога: Транскултуралност и Библија" Владислава Топаловића, Патријација или универзализам (гностицизам или хришћанство)" Дарка Ђога, Верско наслеђе у српској књижевности" Милана Радуловића, Религиозна тематика у поезији сапутника српске модерне" Предрага Јашовића. Текстови ове целине су најкохерентнији, а таквим их чини јединствени теолошки приступ у интерпретацији књижевних дела из транскултуралне перспективе. Они указују на то да је феномен транскултуре стар колико и хришћанска традиција. Владислав Топаловић говори о историјској транскултуралности Библије као дела које није производ једне културе, већ мноштва њих, као и о хришћанској традицији као транскултуралној, при чему се транскултуралност посматра и као социолошки и као теолошки концепт. Надаље, у раду Дарка Ђога проблематизује се концепт космополитизма у античком гностицизму и хришћанству у контексту модерне, и истиче њихов транскултурални карактер. У културноисторијској перспективи и као трансисторијски и транскултурни феномени, у раду М. Радуловића проучавају се утицаји великих религијских система (хришћанства, јудаизма и ислама) на српску црквену и секуларну књижевност, од средњега века, преко просветитељства, до романтизма и модернизма (житија, народне епске песме, Његош, Матавуљ, Лазаревић, Андрић, Павић).
Пета целина зборника, Транскултура и култура сећања садржи два прилога. Кристијан Олах се у тексту Између мита и есхатона: Однос културе, цивилизације и Другог у делима Павића, Вонгара и Куција" бави компаративном анализом представе Другог, културним и цивилизацијским механизмима које она покреће, питањима културног самоодређења међусобно удаљених култура, као и тиме да ли се и како дела ових писаца могу сместити у оквире теорије транскултуралности. Елвира Калегер у тексту Репрезентација прoшлoсти и рeкoнструкциja идeнтитeтa крoз тeлo и снoвe у рoмaну Случај Кукоцки Људмилe Улицкe" подвлачи историјску димензију културног развитка у Русији у доба Другог светског рата. Људско тело постављено је као социоисторијска метафора и као призма кроз коју се преламају крупнија социјална и културална питања, нпр. национални идентитет или систематско брисање националног културног памћења и идентитета у стаљинистичкој ери.
Шеста целина зборника, Транскултура и филмска уметност, садржи два прилога. Рад Слободанке Владив-Гловер и Смиљане Глишовић, Српска поезија транспонована у медиј филма: транскултурални дијалог између књижевне критичарке и филмске режисерке" замишљен је као разговор између двеју уметности – филмске и књижевне, на примерима три филмске адаптације песама Р. Лазић, М. Орлића и Д. Дедовића. У раду се говори о преводним студијама у ширем смислу, тј. и у смислу превода с језика на језик, и у смислу превођења из једног медија у други, тј. уметничком процесу транспозиције поетског у кинематографски текст. На самом крају зборника, Јасмина Лазић у тексту Транскултурна димензија Кустуричиног филма Црна мачка, бели мачор: традуктолошки аспекти (титловање са српског на шпански" разјашњава транскултуралну димензију превођења филма из перспективе студија културе, уз детаљно теоријско разматрање термина транскултура (укључујући и термине мултикултура, интеркултура и транскултура).
Зборник Транскултурна димензија славистичких студија и компаративна књижевност је међународног карактера и садржи 26 радова, од којих је 14 написано на српском, а 12 на енглеском језику. Конципиран на савременим теоријама књижевности, које, поред проучавања ужих књижевних питања и проблема, обухватају и шири идејни и идеолошки приступ, зборник је посвећен проблему транскултуралности пре свега у књижевности и језику, а потом и у филозофији, религији, историји, антропологији, као и у другим уметностима (превасходно филмској). Основна одлика радова овога зборника је тематска разноликост и методолошка ширина у приступу, што је последица како уређивачке концепције, тако и опредељења самих аутора текстова. У том смислу, распон ауторских занимања креће се од општијих књижевнотеоријских и књижевноисторијских тема (нпр. у радовима М. Орлића и П. Тодоровића), до интерпретација појединачних остварења (у радовима М. Илишевић, Ј. Алексић, и других) и појединачних ауторских поетика (у радовима М. Мустур, К. Смоли, Џ. Дурхам итд), при чему се, скоро без изузетка, узима у обзир феномен транскултуралности, као и његове примене у тумачењу књижевнога дела. Интерпретација је у неким радовима теоријски чврсто утемељена, посебно у онима у којима се, уз основни предмет истраживања, даје преглед најзначајнијих термина теорије транскултурализма и разјашњавају концептуалне разлике између основних термина које користе и дефинишу ови теоретичари. Такви су, на пример, радови И. Перишића, А. Манчић, Ј. Лазић, А. Дањино.
Гледано у целини, зборник Транскултурна димензија славистичких студија и компаративна књижевност представља методолошки и интерпретативно разноврсну панораму новије науке о књижевности са добродошлим додатком прилога из сродних области – других уметности, филозофије, теологије и антропологије. Стога ово издање са задовољством представљамо домаћој и страној читалачкој и академској јавности.

Уредници
4