Издавач: ЗАДУЖБИНА АНДРЕЈЕВИЋ 11120 Београд, Држићева 11 тел./факс: 011/3862-430, 2401-045 e-mail:
[email protected] www.zandrejevic.rs За издавача, главни и одговорни уредник Проф. др Коста Андрејевић Редакцијски одбор Библиотеке ПОСЕБНА ИЗДАЊА Проф. др Душан Старчевић, председник Др Игор Марић, виши научни сарадник, потпредседник Проф. др Милан Антонић Проф. др Милован Величковић Др Душко Димитријевић, научни саветник Проф. др Митар Ковач Проф. др Горан Марковић Др Слађан Павловић, научни саветник Проф. др Јован Попов Проф. др Миланка Тодић Проф. др Драган Цветковић Проф. др Горан Чобељић
Аутор Мр Синиша Цвијић Mодернa стамбенa архитектурa Бањалукa 1929–1941 Оцена научног дела Проф. др Сабира Хусеџиновић Рецензенти Проф. др Иван Рашковић Доц. др Бранкица Милојевић Уредница Татјана Андрејевић, проф. Лектура Кристина Цветковић Графичка припрема Хелена Митић Насловна страна Кућа др Франца Клајнфапела, Бањалука (фотографија Ане Браташевец) Вила Фрање Клиндића, Бањалука (фотографија Срећка Бајића) Штампа Instant system д.о.о., Београд Тираж 500 примерака ISSN 1450-801X ISBN 978-86-525-0184-7 2014.
Мр Синиша Цвијић
Mодернa стамбенa архитектурa Бањалукa 1929–1941
Мојој баки Милки Малешевић
Садржај
1. 2. 3. 4. 5.
Предговор Сажетак Abstract Увод Архитектура становања у теоријама модерне архитектуре Развој модерне архитектуре у Краљевини СХС/Југославији
7 8 10 12
25 26 28
6.
Бањалука између два свјетска рата
6.1. 6.2.
Преображај Бањалуке у доба Врбаске бановине Почеци модерне у архитектури јавних зграда у Бањалуци
7.
Tипологија модерне стамбене архитектуре
7.1. 7.1.1. 7.1.2. 7.2. 7.3. 7.4.
Једнопородичне стамбене куће Просторна организација приземних једнопородичних кућа Просторна организација спратних једнопородичних кућа Вишепородичне стамбене куће Вишеспратне стамбене зграде Вишеспратне стамбено-пословне зграде
8.
Биографије архитеката и градитеља, протагониста модерне Закључак Напомене Литература Индекс појмова и личних имена Summary
9. 10. 11. 12. 13.
14 20
31 32 33 42 58 81 96
106 110 115 120 123 124 5
Предговор
О
ва монографија је настала као резултат истраживања обављеног за магистарски рад „Стамбена архитектура модерног концепта у Бањалуци између два свјетска рата“ у коме су истражени и класификовани примјери стамбене архитектуре у Бањалуци, који су настали под утицајем модерне архитектуре. За разлику од магистарског рада у коме је обрађено 69 објеката стамбене архитектуре на којима су примјећени, у извјесној мјери присутни, елементи модернизма, за приказивање у монографији одабрао сам 40 примјера које сам одредио као репрезентативне у односу на типове којима припадају и илустративне у погледу елемената модерне архитектуре које посједују. Сматрам такође да је битно додати како истраживање модерне у међуратној стамбеној архитектури Бањалуке није било завршено одбраном магистарског рада, те да су поједини подаци о грађевинама допуњени у монографији. Сматрам потребним да кажем и то да је приликом писања монографије дат нов приступ типологији модерне стамбене архитектуре у Бањалуци, који је тежиште ставио на унутрашњу организацију простора, за разлику од магистарског рада у коме је доминантан критеријум био урбанистички положај грађевине, приликом секундарне типологије. Овом приликом желио бих да се захвалим многима који су ми помогли приликом реализације ове монографије. Посебну захвалност дугујем својој супрузи Татјани и родитељима на разумјевању и подршци коју су ми пружили приликом писања монографије.
7
1. Сажетак
М
онографија се бави различитим облицима стамбене архитектуре модерног концепта насталих у Бањалуци у периоду од 1929. до 1941. године. Полазећи од претпоставке да се овај период поклапа са временом постојања Врбаске бановине, расвјетљене су друштвене и економске околности у Врбаској бановини које су довеле до појаве првих стамбених зграда модерног концепта у Бањалуци која је била њен административни центар. Примјеном више истраживачких поступака идентификовани су примјери стамбених зграда пројектованих и грађених у духу модерне архитектуре који су аналитичком методом типолошки разврстани у три основна типа стамбене архитектуре. Главни критеријуми типолошке анализе су архитектонски склоп грађевине, просторна организација куће (зграде) и број станова у згради. Посебно је размотрен однос грађевине према окружењу и њен положај на парцели унутар појединих типова објеката. Унутар ових типолошких категорија објекти су даље разврстани према секундарним критеријумима. Анализирани су концепција плана и просторна организација стана, те утицај модерне на обликовање и организовање простора. Исто тако је описана примјена модерне естетике у обради различитих елемената архитектуре, попут фасадног платна, облика балкона, врсте крова, прозорских отвора и свјетларника. У монографији су, такође, истражени утицаји школа и центара развоја архитектонског модернизма на појаву и развој модерне у стамбеној архитектури Бањалуке. Дати су и објашњени правци тих утицаја, било преко архитеката из других градова који су радили у Бањалуци, или преко домаћих архитеката који су доносили нове идеје из школа архитектуре на којима су образовани. Посебно су издвојене биографије архитеката и градитеља који су били протагонисти настанка и развоја модерне архитектуре становања у Бањалуци. У закључку монографије је изложен процес прихватања модерне у стамбеној архитектури Бањалуке који се дешавао постепено и слојевито. 8
Детаљно су описани начини прихватања, као и однос модерне стамбене архитектуре Бањалуке према општем развоју модерне архитектуре у Средњој Европи. Такође је образложен значај овог периода у историји архитектуре града.
Кључне ријечи:
1. стамбена архитектура 2. Бањалука 3. модернизам 4. форма (облик) 5. типологија 6. једнопородичне стамбене куће
7. вишепородичне стамбене куће 8. вишеспратне стамбене зграде 9. вишеспратне стамбено-пословне зграде 10. Врбаска бановина 9
2. Abstract
T
his monograph explores the various types of modern residential architecture built in Banja Luka in the period between 1929 and 1941. Based on the premise that the studied period coincided with the existence of the Vrbas Banate, it probes the social and economic conditions in the Banate that led to the appearance of modern residential buildings in Banja Luka, its administrative seat. Several research methods were used to identify examples of residential buildings designed and built in the spirit of architectural modernism, and the analytical method applied to classify them into three main types of housing. The main classification criteria were the architectural structure, spatial organisation and number of housing units in a house or building. Under the given classification, there is a special focus on the relation of the houses and buildings to their surroundings and their position on the plot. Following the initial classification, the buildings were sorted according to secondary criteria. The monograph offers an analysis of the plan concept and organisation of housing units, as well as the impact of modernism on the design and organisation of space. Also is examined the influence of modern aesthetics on the treatment of various architectural elements such as façades, form of balcony, type of roof, windows and sidelights. The monograph also explores the impact architecture schools and centres of modernist architecture had on the emergence and development of modern residential architecture in Banja Luka. How these ideas reached Banja Luka is also explained: it was either through architects from other cities who worked in Banja Luka, or through local architects who brought new ideas from the schools of architecture they were trained at. A special part of the monograph contains the biographies of architects and engineers who were the main protagonists of the story of the appearance and development of modern housing in Banja Luka. In its concluding chapter, the monograph sheds light on the process of acceptance of architectural modernism in Banja Luka’s residential architecture, which happened gradually and unsystematically. It also provides a detailed explanation 10
of the ways in which the new ideas were embraced, as well as of the interrelation between modern residential architecture created in Banja Luka and the overall development of Central European modern architecture. Finally, it explains the importance of this period for the history of architecture as it developed in the city of Banja Luka.
Key words:
1. residential architecture 2. Banja Luka 3. modernism 4. form 5. typology 6. single-family houses 7. multy-family houses
8. multy-storey residential buildings 9. multy-storey residential and commercial buildings 10. Vrbas Banate 11
3. Увод
И
сторија архитектуре представља врло битан сегмент општих цивилизацијских достигнућа једног друштва и њено проучавање употпуњује слику укупних друштвених, технолошких и културних токова времена. У историји архитектуре проучавање архитектуре становања даје битне информације о култури свакодневног живота, прихватању савремених токова и вриједности у свакодневном животу, као и о степену развоја друштва као цјелине [46]. Период између два свјетска рата, односно, вријеме постојања Краљевине СХС/Југославије дуго је неправедно изостављано у проучавању историјске грађе. Данас смо свједоци његове поновне актуализације, као и проучавања општих културних и друштвених вриједности које су у њему створене без идеолошке конотације која је била присутна у протеклих шездесет година. За град Бањалуку овај период представља веома значајно вријеме у њеном развоју jeр је интензивном градњом јавних зграда и уређењем површина створена силуета града која је до данас остала препознатљива. Такође, у ово вријеме долази до првих остварења модерне архитектуре у Бањалуци која се дешавају готово истовремено кад и у другим европским градовима. Опредјељивање за приказ модерне у архитектури становања има свој повод у чињеници да модернизам истиче стан и становање као веома битан аспект архитектуре, као и циљ да се различити појавни облици модерне стамбене архитектуре у Бањалуци детаљно прикажу и опишу. Сужавање приказа монографије на период између 1929. и 1941. године, прије свега се огледа у томе да се он поклапа са временом постојања Врбаске бановине чије оснивање је било покретач развоја и повећане грађевинске активности у Бањалуци. Исто тако је битно напоменути да прије 1930. нема забиљежених примјера утицаја модерне на архитектуру становања у Бањалуци, те да је оснивање Врбаске бановине и проглашење Бањалуке њеним центром био повод за долазак образованих кадрова из других дијелова земље, као и младих архитеката, школованих у иностранству и већим 12
центрима у земљи, који су са собом доносили нове идеје. Иако је приказани временски период настанка модерне стамбене архитектуре у Бањалуци релативно кратак, разноврсност остварења у типолошком погледу, као и у погледу величине и програма зграда, чине га врло значајним у развоју архитектуре у Бањалуци.
13
4. Архитектура становања у теоријама модерне архитектуре Ј
ош од ХVIII вијека почиње се расправљати о стану као прапочетку сваке архитектуре и даје му се значај који до тада није имао. Међутим, тек на основу ставова теоретичара модерне архитектуре с краја ХIХ и у ХХ вијеку може се рећи да је архитектури становања дат заслужен значај, те се истиче да она у погледу рјешавања стамбеног простора мора да задовољи породичне, хигијенске, социјалне и друге потребе савременог човјека [46]. Индустријски развој током XIX вијека, и поред технологије и општег напретка друштва, није донио побољшање у становању. Напротив, пораст броја становника у градовима усљед убрзане индустријализације довео је до деградације стамбеног простора. Пораст цијена земљишта условио је максимално густу изградњу у стамбеним четвртима за раднике, чак и за чиновнике средње класе, гдје станови нису имали основне хигијенске услове и довољну количину свјетлости, а понављање низова зграда намјењених изнајмљивању и што већем профиту изгледало је суморно. Цијеле четврти и градови били су испуњени таквим зградама које представљају изругивање оном материјалном успјеху којим се „вијек напретка“ дичио. Овакви станови изазвали су низ деформитета и болести попут рахитиса, кожних болести и туберкулозе, а све је било праћено општим опадањем укуса и појавом кича [19]. Становништву у градовима били су потребни функционални станови са више свјетлости и са бољим хигијенским условима, на што тадашња стамбена архитектура није могла дати адекватан одговор. Стварне коријене модернизма у стамбеној архитектури можемо везати за прве освјешћене ставове у вези са савременим становањем, које је у стању да обезбиједи потребне услове за здраво становање у складу са технолошким напретком, на рачун редукције богатих фасада које су биле кулиса за скривено сиромаштво иза њих. Тек појавом модернизма у стамбеној архитектури и животном простору савременог човјека даје се значај који је током вијекова углавном оспораван или занемариван у теоријским разматрањима архитеката. 14
У расправама о модерној архитектури, модернизам се не смије посматрати као јединствен хомоген правац са јасно израженим ставовима и постулатима у свим областима архитектонског дјеловања, већ као покрет који се супротставио академском тумачењу архитектуре историјских стилова – академизму (1), те који стога у себи садржава више теоријских погледа и ставова. Зато је сагледавање теоријских дјела модерне архитектуре и проучавање њиховог односа према становању веома битно за схватање модерне концепције становања [46]. Приликом проучавања модернизма у средњој Европи врло је битно споменути архитекту Ота Вагнера (Otto Wagner), који дјелује у Бечу у другој половини XIX вијека. Осим врло успјешних пројеката, написао је 1896. године врло утицајно теоријско дјело „Модерна архитектура“ (Moderne Architektur) [41] у коме се дотиче свих проблема архитектуре с краја ХIХ вијека, као што су еклектицизам, регулација улица, хигијена, становање, индустријске грађевине, материјализација и др. Он се бори за искрен однос према архитектури без лажних фасада, критикује еклектицизам у јавној и стамбеној архитектури оптужујући га да има дугорочан негативан ефекат на здравље због недовољне освјетљености просторија природним свјетлом. Mада говори о архитектури као умјетности, Вагнер не одриче њене техничке карактеристике. Сматра да модерни облици морају да одговарају новим материјалима и савременим потребама, те да морају да узму у обзир колосални технички напредак, као и практичне потребе друштва [28].
Слика 1. Друга вила Вагнер саграђена између 1912. и 1913. године у Бечу [62]
У горе поменутом дјелу Вагнер се први пут теоријски бави проблемом стамбене архитектуре. Критикујући стамбену изградњу Беча, за коју мисли 15
да јој је једини циљ да донесе што већи профит, он се не бори против економских тенденција, већ сматра да је задатак умјетности да их узме у обзир као такве, а не да их покрива „лажима“. Сматра да архитектура треба да оствари првенствено хигијенске и функционалне захтјеве, а да естетска надоградња треба да буде само логичан слијед архитектонског концепта. Његов је став да модерно становање треба да буде у складу са савременим потребама човјека, а умјетност треба да служи човјеку. Вагнерове идеје су добиле шири значај захваљујући његовом постављењу за професора на Архитектонском одсјеку Академије лијепих умјетности у Бечу одакле је остварио велики утицај на младе нараштаје архитеката што је у историји архитектуре познато као „Вагнерова школа“ [41]. Утицај Вагнерове школе на развој модерних идеја у архитектури југословенских земаља је био велики. Он се дешавао непосредно, преко ученика који су након завршетка студија дјеловали у својим срединама, и посредно, првенствено преко Прага гдје су млади студенти учили од Вагнерових ученика. Такође, постоји веза преко руских архитеката школованих у Бечу који су се настанили у Краљевини СХС након Октобарске револуције. Под Вагнеровим утицајем је такође настала сецесија која је, иако није донијела новине у концептуалном смислу у архитектури, дала свој неоспоран допринос ослобађајући стваралаштво од академских ауторитета. Један од визионара модерне архитектуре, чији је допринос у развоју модернизма у становању несумњив, сигурно је Адолф Лос (Adolf Loos) који је студирао у Дрездену, а кратко вријеме провео на Академији лијепих умјетности у Бечу. Своје ставове је углавном изражавао у форми есеја, у којима је упутио критику еклектицизму и сецесији. Сматра да архитектура треба свима да се свиди јер се гради због задовољења потреба и за садашњост. Он је не види као умјетност, осим њеног малог дијела који се односи на споменик и гроб, јер има неку сврху [18]. У свом тексту „Архитектура“ Лос наводи своја теоријска полазишта, као на примјер да је архитектура дјелотворна само као тродимензионално искуство сматрајући да цртање планова не може изразити архитектонско дјело. Ова теоријска разматрања су практично остварена кроз раумплан (2) који Лос никад није дефинисао као пројектантски метод, али га је касније образложио у есеју „Моја грађевинска школа“ у коме каже: „Пројекти се морају развијати од унутрашњости ка спољашњости, подови и таванице (паркет и подјела на касете) јесу примарни, фасада секундарна. Тачној осовинској подјели, исправном намјештају, придавана је највећа важност. На овај начин сам довео моје ученике на то да мисле тродимензионално, у кубу“ [18]. Свој став примјењује на пројектовање приватних кућа и вила на којима је стекао славу. Помоћу раумплана су раздвојене функционалне цјелине унутар куће и створени мање или више интимни простори. Лос кућу сматра трајном категоријом, независном од моде или тренда и из тог разлога се противи осмишљавању унутрашње декорације од стране архитекте. Иако се представља као критичар сецесије, његови ставови о архитектури становања имају подударности са Вагнеровим јер се обојица залажу за примјену савремених архитектонски рјешења у складу са потребама човјека. Колико год Лосове грађевине изгледале револуционарно у тренутку настанка, његов систем размишљања се може посматрати више као еволуционистички него револуционаран. 16
Слика 2. Кућа Руфер Адолф Лоса, Беч (1922) [61]
Лосов утицај је био веома битан за развој архитектуре породичних кућа и вила у Краљевини СХС/Југославији. Разлог за то лежи у чињеници да је већ постојала извјесна временска дистанца од настанка Лосових архитектонских остварења и писаних радова до појаве првих кућа у духу модернизма код нас, као и у томе да су се млади архитекти, који су били упознати са његовим стваралаштвом, најприје могли изразити у овом домену. Његово дјело првенствено је имало утицаја на Хуга Ерлиха, Еду Шена и Милована Ковачевића међу хрватским, а на стваралаштво Милана Злоковића међу српским архитектама. У прегледу теоријских ставова који су утицали на формирање модернизма у стамбеној архитектури врло је важно споменути Баухаус (Bauhaus) који је био умјетнички институт који је промовисао образовну методу са снажним акцентом на практичном раду и залагао се за примјену идеја њемачког Веркбунда (Werkbund) (3). У погледу архитектуре ставови Баухауса су се мијењали у зависности од утицаја предавача и руководиоца школе, тако, када се осврћемо на утицај Баухауса, најбоље је присјетити се ријечи првог руководиоца школе Валтера Гропијуса (Walter Gropius): „Циљ Баухауса није био пропагирање било каквог стила, система, догме, формуле или моде, већ јасан и јединствен стимулативан утицај на планирање“ [8]. Ово се мора имати на уму када се ради о утицају Баухауса на развој модерне архитектуре у Босни и Херцеговини јер не постоји стил Баухауса како је то од стране неких аутора интерпретирано. Постоји само утицај идеја Баухуса који је сигурно имао значај у формирању става појединих архитеката у Краљевини СХС/Југославији. Од личности чији су рад и теоријски ставови увелико утицали на развој модерног покрета нарочито модернизацију архитектуре становања у ХХ 17
вијеку сигурно је најзначајнији Ле Корбизје (Le Courbisier) који своје ставове гради на чистим формама, а инспирацију тражи у машинама. Његов пуризам представља синтезу идеја просветитељства и њемачког Веркбунда. Своје ставове касније сажима у „пет тачака“: 1) стубови (pilotis) који масу подижу изнад тла; 2) слободна основа која се остварује одвајањем носећих стубова од преградних зидова; 3) слободно прочеље фасада које је природна посљедица слободне основе у вертикалној равни; 4) дуге хоризонталне траке прозора (fenêtre en longeur) и 5) врт на крову који надокнађује онај дио тла који покрива кућа. У његовим теоријским ставовима архитектура становања заузима врло битно мјесто јер промјене које је изазвала индустријализација захтјевају усклађивање стамбених услова са духом времена, што до тада није било учињено. Стан је мјесто у коме се вријеме проводи са породицом. Како пребивалиште није у стању да одговори потребама савремене породице, долази до деморализације, што доводи до револуције, а то се може избјећи архитектуром, сматра Ле Корбизје.
Слика 3. Стамбена зграда Мис ван дер Роа у насељу Вајсенхоф (Штутгарт) [60] Фотографија илустративно упоређује зграду са аутомобилом дајући им заједничку црту модерне естетике.
Различити ставови архитеката који су били поборници модерне архитектуре покушали су да нађу заједнички садржалац у раду CIAM-a (4) чији први конгрес је одржан у замку Ла Сараз (La Sarraz) у Швајцарској 1928. године. Као резултат конгреса настала је декларација коју су потписали представници националних групација модерних архитеката чиме су потврдили своје јединствене погледе на основне концепте архитектуре. Она садржи четири цјелине. Прва цјелина – „Општи економски систем“ говори у једном свом дијелу о рационализацији захтјева у становању, односно, редуковању индивидуалних потреба корисника у циљу максималног задовољења потреба највећег броја људи. У другој цјелини – „Урбанизам“ предвиђа се потреба реда за спровођење процеса урбанизације, а становање се дефинише као једна од урбаних функција. Трећа цјелина 18
– „Архитектура и јавно мњење“ потпуно је посвећена становању и сматра да ће се дјеловањем на образовање нових генерација успоставити „здрав и рационалан став према кући“ насупрот досадашњим „крајње вјештачким и сентименталним концептима“ који потискују праве проблеме становања. У четвртој цјелини – „Архитектура и њен однос према држави“ говори се уопште о архитектури и о потреби учешћа државе у погледу промјене начина образовања који требају да се отргну од формализма и естетизације академија и потраже своје мјесто у оквиру „економске стварности“ [31]. Cтавови модерног покрета, који су даље усаглашавани на конгресима CIAM-а, имали су врло јак социјални карактер јер су били усмјерени на системско рјешавање стамбеног питања. CIAM-ове идеје најбоље илуструје изградња стамбеног насеље Вејсенхоф (Weissenhof) која се десила годину дана прије првог конгреса, за изложбу њемачког Веркбунда у Штутгарту. За модерну архитектуру је карактеристично, за разлику од архитектуре претходних епоха, да настоји да пронађе најбољи однос функције и форме, при томe користећи конструктивна рјешења која јој омогућује примјена нових материјала. Успостављање односа унутрашњег и вањског простора је, такође, једна од битних карактеристика модернизма, као и однос волумена пуног и празног простора. Оживљавање зида као конститутивног елемента архитектуре и његово ослобађање од декорација доводи до откривања естетске вриједности чисте површине чија је експресивна снага била изгубљена још од египатских времена [9]. Чисте плохе безорнаменталних зидова се појављују као фундаментални естетски елемент модерне архитектуре, поготово у тридесетим годинама ХХ вијека. Ове особине модерне архитектуре постаће примарни дио њене препознатљивости у свим њеним облицима.
19
5. Развој модерне архитектуре у Краљевини СХС/Југославији У
једињењем у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца су ушле области које су потпуно биле различите по својој прошлости, економском стању, нивоу индустријског развоја и културном идентитету. Нова држава је у највећој мјери настојала да поништи те унутрашње разлике насљеђене из претходних периода. Жеља и тежња краља Александра I да створи земљу унитарног устројства са једним народом – југословенским, резултирала је увођењем Шестојануарске диктатуре и промјеном имена земље у Краљевину Југославију. Нова унутрашња подјела земље, која је тад обзнањена, настојала је да избрише историјске границе успостављањем система административних области „бановина“, које су представљале функционално организоване цјелине. За такав подухват, осим политичког и националног предуслова, требало је створити нову југословенску културу и умјетност, па самим тим и архитектуру. Модерна, као стил без декорације, представљала је идеалну подлогу за анулирање свих културно-умјетничких и архитектонско-историјских насљеђа народа и земаља које су ушле у састав нове државе. Она је нудила супституцију претходних стилова, без потребе да се њиховом компилацијом ствара нови стил. Модерна као спој функције, геометријске обликовности и тектонике који је био прихваћен готово у цијелој Европи, чинила се као идеалан естетски образац за нову државу и нову нацију. С друге стране, овај правац својим социјалним идејама није одговарао краљу као поборнику конзервативизма [15], па се настојало да се социјална компонента искључи у архитектонском дискурсу. Ипак, у причи о почетку развоја модернизма у архитектури, поготово када се ради о неинституционалном дјеловању, не смије се заобићи значај часописа „Зенит“ који је био замишљен, по свом садржају, превасходно као литерарна публикација, али је прихватао синтезу умјетничких форми под врло субјективним уредништвом власника Љубомира Мицића (5). У политичком контексту Зенит је био антиинституционалан, антибирократски, антибуржоаски и љевичарски часопис у смислу да је његов циљ био да промјени свијет новом умјетношћу и као такав је представљао опозицију 20
политичким елитама земље. Почео је излазити у Загребу од фебруара 1921. да би се због заговарања радикалних промјена естетских и друштвених вриједности морао преселити у Београд 1923. гдје је излазио све до гашења 1926. године. Зенитова сарадња са авангардним покретима у Европи и свијету доносила је на просторе Краљевине СХС идеје њемачког експресионизма, руске авангарде, холандске групе De Stijl, италијанског футуризма док је утицај зенитизма у свијету, такође растао захваљујући сарадњи са сличним покретима у Европи. Тако да током двадесетих година ХХ вијека није било авангардног жаришта у коме се није осјећао утицај зенитизма. Иако помоћна врста умјетности према главној литератури, архитектонски дискурс је био изграђен редовним публиковањем интернационалне архитектонске авангарде. Први архитектонски пројекат који је објављен у Зениту је био Споменик Трећој интернационали Владимира Татљина. Објављивани су још радови Ел Лисицког, Родченка и Казимира Маљевича. Сви ови аутори су конструктивисти и немају ниједно реализовано дјело. У броју 15 штампан је текст Љубомира Мицића о пуризму са дугим изводима из једног есеја Озанфана и Ле Корбизјеа о естетици пуризма, а у броју 40 је изашао текст Валтера Гропијуса „Интернационална архитектура“ [32]. Дослиједан оштром негирању стања у свом окружењу, Мицић, такође, објављује текст „Београд без архитектуре“ у коме се обрачунава с оживљавањем стилова прошлости, а запостављањем једине вриједне и аутохтоне – балканске градње. Упркос изричитим захтјевима за функционалношћу, Зенит је био отворен за визионарску, маштовиту, готово апстрактну архитектуру: репродуковани су нацрти Јо Клека (6), као једини архитектонски пројекти једног југословенског аутора, објављени у овом часопису [10]. Овај цртеж на неки начин више представља манифест естетских вриједности једне модерне куће него пројекат сам по себи. Како нема очигледних примјера у изграђеној архитектури тог времена, значај Зенита у историографији модерне архитектуре у Србији је или игнорисан или релатизован. Без амбиције доказивања утицаја авангардних покрета на београдску модерну архитектуру, манифестовање нове естетске вриједности много дугује томе да је Зенит успио да отвори загушујућу атмосферу преовлађујућег провинцијалног конзерватизма [4]. У међувремену Слика 4. Јо Клек, Вила Зенит (1924–1925) у новој држави се развија архи[32] Цртеж илустративно показује кућу тектура модерног правца у оквиотворену према вањском простору са из- ру више архитектонских центара вјесним кубистичким претензијама. која носи у себи извјесне елементе 21
архитектонске авангарде, али која не садржава њене суштинске идеје. Зависно од става архитеката авангардне идеје су у различитим срединама некад више, а некад мање потенциране. Формирањем Удружења југословенских инжењера и архитеката које има своје секције у Београду, Загребу, Љубљани, Сарајеву и Скопљу сигурно се створило плодно тло за интеграцију и бољу размјену идеја. У том периоду Београд, Загреб и Љубљана имају сопствене високе школе архитектуре које са собом носе одређене специфичности у поимању модерне архитектуре. Сарајево, иако не посједује своју школу архитектуре, ипак постаје расадник нових идеја које су са собом донијели млади архитекти школовани углавном у иностранству [46]. Мада, када се говори о ширењу модерне архитектуре у Краљевини СХС/Југославији, утицај Београда и Загреба као центара развоја сигурно је најзначајнији. На развој модерне архитектуре у Београду највише утицаја има Група архитеката модерног правца (ГАМП) коју оснивају четворица младих архитеката: Милан Злоковић, Бранислав Којић, Јан Дубови и Душан Бабић. Сваки је од њих школован у различитим срединама, што доноси групи различито културно искуство које је битно за њихову отвореност. У свом дјеловању ГАМП се ограђује од сваке политичке конотације која би их могла довести у везу са љевичарским идејама, што објашњавају ријечи Злоковића: „Бити револуционаран не значи бити прогресиван“ [4]. Они кокетују са циљевима политичких елита тадашњег Београда, а то је афирмација модерне архитектуре као националног стила Краљевине Југославије и њеног сврставања у окриље западне цивилизације у којој је она као државна, културна и национална заједница видјела своје мјесто [13].
Слика 5. Милан Злоковић, Вила Штерић, Београд (1933) [32]
Социолошки аспект модерне архитектуре и принципе СIAM-а не треба тражити у београдској архитектури између два свјетска рата која није била дио авангарде ни по социолошком ни по просторном аспекту, него 22
је имала само неке од њених елемената. Стога се може рећи да она носи неке карактеристике модернистичког формализма и да се у највећем броју примјера може дефинисати синтагмом „модерни стил“, који подразумијева формалистичку примјену модерне архитектуре без обзира на концепт унутрашњег простора и конструктивни систем [5]. Мада је, и као таква, она дала неке трајне доприносе у архитектури становања узимајући у обзир домаћи менталитет и културне навике. Из ове опште слике београдске архитектонске сцене издваја се рад Николе Добровића, младог и авангардног аутора, који није успио реализовати ниједно своје дјело у Србији захваљујући конзервативизму средине. Његов конкурсни пројекат за Теразијску терасу 1930. године, којим је освојио прву награду, сигурно је најоригиналније дјело српског модернизма између два свјетска рата. У односу на београдску, за загребачку средину се може рећи да је била много отворенија што је омогућило њено брзо укључивање у свјетска збивања. Томе доприноси повратак посљедње генерације младих архитеката са мајсторских школа у Бечу, Франкфурту, Дрездену и Будимпешти. Оснивањем и упоредним дјеловањем двије школе архитектуре (7) у граду је осигурана здрава конкуренција што је додатно покренуло живост загребачке архитектонске сцене [46]. На прихватање модерне архитектуре у Хрватској утицао је рад удружења умјетника модерног правца „Земља“, које је основано са идејом да промовише: независност ликовног израза, дизање опште ликовне културе и заговарање умјетности која одражава властиту ликовну средину и савремене виталне потребе друштва. Предсједник групе је био Драго Иблер, а међу члановима су били готово сви архитекти полазници Иблерове школе (Стјепан Планић, Младен Клаузарић, Лавослав Хорват, и гост Драго Галић) [35]. За разлику од чланова ГАМП-а који су модерну архитектуру видјели као оруђе у процесу југословенизације, загребачки архитекти из групе „Земља“ су се више залагали за фундаменталне захтјеве модерне архитектуре, који су се првенствено односили на њен социјални аспект. Међутим, социјална димензија ове групе је имала и скривен националистички реверс који је у својим круговима умјетнике попут Мештровића, Кљаковића и Кризмана означавао као режимску групу [13], а сарадњу са београдским архитектима настојао да сведе на најмању могућу мјеру, што је све заједно довело до забране групе 1935. године. Ле Корбизјеове идеје у загребачку средину долазе углавном преко Иблера, Планића и Хуга Ерлиха, док их у Београду највише примјењује Милан Злоковић. С тим, док су загребачки архитекти настојали примјенити суштину Ле Корбизјеове архитектуре у условима домаће средине, београдски архитекти су се више бавили формалном примјеном естетских постулата ове архитектуре не водећи рачуна о њеним социјалним аспектима. Различитост ставова загребачке и београдске архитектонске сцене се такође огледа у односу према архитектури становања. Док у архитектури стамбених зграда београдски архитекти истражују тип станова који би најбоље могли помирити београдску традицију и нови дух времена тражећи стан који највише одговара београдском друштву и начину живота [23], загребачки архитекти настоје обезбиједити примарне захтјеве 23
модерне архитектуре, као што су: осунчаност, отворен видик, непосреднији додир са природом, груписање простора у садржајне цјелине, функционалност, комуникација и друго. [33]. Слична различитост погледа примјећује се и у архитектури породичних кућа и вила. Београдски пројекти породичних кућа чине компромис између стремљења ка модерној архитектури и захтјева средине, гдје је врло честа примјена „модерног стила“. Осим тога, постоје примјери разумијевања и примјене Лоосовог раумплана. У обради фасадних површина се примјењују различити облици декорације, чиме се ублажава утисак безорнаменталне равне површине, што вјероватно одговара укусу инвеститора. Насупрот томе, код загребачких архитеката долази до пуног изражаја идеја функционализма и креативног односа према околини и вриједностима пејзажа. У архитектури породичних кућа стриктно се одбацује репрезентативност, упорно се траже идеални услови здравог живота, глорификују се могућности нових материјала и грађевинске технике, чиме се постиже нова артикулација [33]. Београдска и загребачка архитектонска сцена, иако врло различите по својој идеологији и концепцији архитектуре, обје ће имати велики утицај на развој модерне у Бањалуци, поготово у архитектури становања. С тим што се мора имати на уму да се ове двије школе на бањалучкој сцени појављују паралелно и да у међуратном периоду не долази до синтезе њихових утицаја.
24
6. Бањалука између два свјетска рата К
ада се посматра развој Бањалуке у периоду између два свјетска рата, јасно се могу уочити два раздобља – прво се односи на период од Уједињења (1918) до 1929. године, када је проглашена Шестојануарска диктатура, а друго подразумијева вријеме од поменутог догађаја, па до Априлског рата и слома Краљевине Југославије (1941). Док се прво раздобље може окарактерисати као доба опште стагнације у граду који се у новој држави нашао у њеном географском средишту, друго раздобље је вријеме развитка и општег просперитета унаточ свјетској кризи која се осјећала у другим дијеловима Европе [46]. У првим послијератним годинама у Бањалуци је владала општа привредна стагнација која се одразила и на урбанистички развој града и на могућности улагања у капиталне инвестиције. Иако је била најразвијеније мјесто у Крајини и центар Врбаске жупе, Бањалука је због неразвијене индустрије остала претежно аграрно подручје. Становништво Крајине и Босне и Херцеговине уопште је било под економским теговима минулих времена и са бременом наглашених остатака феудализма у готово свим областима. У таквој ситуацији се осјећао константан недостатак образованог становништва као покретача било каквих активности. Без обзира на то, Бањалука биљежи демографски раст који ће се наставити и послије оснивања Врбаске бановине што у сваком случају доводи до потребе за изградњом станова. Културна ситуација у граду није се разликовала од опште слике мртвила. Дјеловање културних друштава заснивало се на раду унутар националних, односно конфесионалних заједница, а стање просвјете се може окарактерисати као лоше. Као помак у образовном систему може се сматрати отварање Ниже пољопривредне школе и премјештај Учитељске школе из Дервенте у Бањалуку. Српска читаоница је обновила свој рад 1928. године, а међу српском заједницом су били важни догађаји који се односе на изградњу Саборне цркве, која је започета 1925. након вишедеценијског одлагања. 25
С обзиром на изградњу поменуте Саборне цркве Св. Тројице, те два значајна католичка самостана, фрањевачког Св. Анте на Петрићевцу и трапистичког „Марија Звијезда“, може се рећи да је главно обиљежје архитектонске активности у Бањалуци током треће деценије ХХ вијека било у духу изградње вјерских објеката под утицајем еклектицизма. Изградње јавних и значајнијих зграда није било. Градиле су се куће и мање зграде за издавање, мада не у великом броју. Постоје неки примјери употребе безорнаменталних фасадних површина у стамбеној архитектури или свођења елемената архитектонске пластике на минималну мјеру, али се о њима не може говорити као о изразу модерне архитектуре, већ прије као о уштеди у процесу изградње.
6.1. Преображај Бањалуке у доба Врбаске бановине Оснивање Врбаске бановине са административним сједиштем у Бањалуци је било од изузетног значаја и представљало је велики подстицај за свеукупни развој града и подручја Крајине. Први врбаски бан Светислав Милосављевић (8), доласком у Бањалуку, иако се сусреће са низом препрека које су условљене недостатком кадрова и простора за смјештај нових органа управе, прихвата се посла који ће довести до потпуне трансформације и урбанизације града и читаве области. Овим подухватом је прекинуто стање деценијске стагнације и покренут низ јавних и друштвених активности којима се промијенила слика Бањалуке која је постала један од значајнијих градова у Краљевини. У овом, иначе градитељски веома плодном периоду, најзначајнији моменат представља изградња Бановинске палате и Банског двора којим је формирано препознатљиво монументално језгро града. Реализацијом ових објеката уобличен простор око Саборне цркве и дефинисан симетричан јавни трг као једна од најзначајнијих урбаних маркација града. Изградњи овог архитектонског комплекса претходио је конкурс, при чему је била изражена жеља расписивача да фасаде зграда буду у „народом стилу“. Избор овакве архитектонске реторике требало је да потврди припадност националног и културног идентитета Крајине [13]. На мјесту старог муслиманског гробља 1930. године уређен је Градски парк (9) који је био ријешен у маниру француских паркова са централно постављеном фонтаном. У парку је изграђен Музички павиљон и постављен споменик Петру Кочићу. Овај парк заједно са зградом хотела „Палас“, која се налази преко пута, био је почетак једног урбанистички уобличеног градског језгра које се завршава зградом Дома краља Петра Првог, а своје средиште има на тргу са зградама Банског двора и Бановинске управе. Посебну пажњу бан Милосављевић поклања изградњи школских зграда. У то вријеме дограђује се крило Реалне гимназије, гради се зграда Учитељске школе, као и многи други школски објекти. Поред тога, бан Милосављевић гради стамбене зграде познате као Чиновнички павиљони за смјештај бановинских службеника. Једна од тих зграда носи карактеристике класицизма и налази се у улици Краља Петра I, а осталих шест, које имају карактеристике модерне архитектуре, налази се у Алеји Св. Саве, која је између два свјетска рата носила име Алеја Живојина Мишића и 26
о њима ће касније бити ријечи. Интензитет градитељства у Бањалуци у прве три године његовог бановања може илустровати податак да је у том времену Техничко одјељење издало 308 грађевинских дозвола, што је био приближан број за претходних десет година [20]. Поред општег оживљавања привредне ситуације послије успостављања бановинског система, привреда је још увијек била заснована на пољопривреди, а самостан траписта „Марија Звијезда“ учествује великим дијелом у привредном животу града. Привредници, трговци и занатлије успијевају да оснују трговачко-индустријску, занатску и пољопривредну комору 1932. године. Један од најзначајнијих индустријских подухвата у овом периоду је оснивање ливнице „Јелшинград“ 1936. године. Стање просвјете је побољшано оснивањем Женске гимназије, Трговачке академије и Занатске школе. Такође је основан Народни универзитет чија је задаћа била образовање и опште подизање културе грађанства. Двије године прије капитулације Краљевине Југославије отворена је и Средња техничка школа у оквиру које се организовала настава грађевинског, машинског и електротехничког одсјека. Оснивање ове школе је имало за циљ да створи потребан технички кадар, прије свега грађевинске струке. Пошто ниједна генерације није успјела изаћи из школе до почетка рата, резултати рада ове школе биће видљиви тек у послијератном периоду. Указима бана Милосављевића из 1931. основани су Народни музеј и Народно позориште. Овим је подигнут ниво културног живота у граду који је сматрао подизање позоришта за своју најосновнију социјалну и културну потребу. Народна библиотека је формирана 1936. године као задња у низу културних институција Врбаске бановине са циљем да буде централна институција за библиотечку дјелатност у Бановини.
Слика 6. Хотел „Палас“ на разгледници из тридесетих година ХХ вијека [54] 27
Општи напредак и модернизацију у свим областима потврђује развој и успон заната у Врбаској бановини, унапријеђује се трговина, па тако занатлије и трговци имају значајну улогу у формирању грађанског друштва. Ово грађанство својим тежњама и понашањем знатно је утицало на промјене у изгледу домова у којима се живјело, дућана и робе којом се трговало, облачењу људи и свега осталог што и данас даје печат времену и мјесту људског живљења [22].
Слика 7. Градски парк са Музичким павиљоном који има карактеристике „модерног стила“ [54]
На крају овог поглавља интересантно је цитирати чланак београдске Правде из 1932. године који илустративно приказује промјене које су се у кратком времену десиле у Бањалуци: „Пријатно је данас по силаску са воза или са моторних кола ући у један европски удобан хотел на три спрата, с лифтом, с топлом водом, апартманима и купатилима... Прошетати се асфалтираним и правим улицама, богато осветљеним; видети ону изванредну архитектонску цјелину Краљевог трга, коју чине православна катедрала са високим звоником у средини, бановинском палатом с једне и банским двором с друге стране. Свуда около почеле су ницати из земље лепе и модерне грађевине... Светислав Милосављевић – сви му то признају – био је велики подстрекач буђења Крајине и препорођаја Бања Луке“ [26].
6.2. Почеци модерне у архитектури јавних зграда у Бањалуци Већ је речено да је вријеме постојања Врбаске бановине било врло плодан период у изградњи Бањалуке гдје, поред примјене историјских стилова, долази до прихватања модерне архитектуре, прво у стамбеним, па у јавним зградама. Тако је у Бањалуци у овом времену изграђено више остварења у домену архитектуре јавних зграда која имају елементе модерне архитектуре. Ове зграде су једним дијелом дјела архитеката из других средина, али има и дјела архитеката и инжењера који су живјели и радили 28
у Бањалуци за које се сигурно може тврдити да су пратили савремену периодику (10) и кретања у Европи [45]. Неке од ових реализација носе у себи дух формализма који је само одјенут у безорнаменталну фасаду, док има такође функционалистичких рјешења која су ублажена апликацијама мотива из претходних епоха. Потпуно модерних остварења у концептуалном и естетском смислу готово да нема. Као прва реализација безорнаменталне архитектуре чистих површина подигнута је 1931. године зграда Градске општине (11) архитекте Милана Попова. Зграда је била кубична, симетрично ријешена са истакнутим прочељем. Ова зграда по својој просторној концепцији још увијек има карактеристике зграда из претходног периода, као што су симетричност и однос пропорција који више одговара некој класицистичкој него модерној згради. Занимљиво је да је изградњи ове зграде претходио конкурс на коме је учествовао Стјепан Планић са рјешењем које није прихваћено од стране конкурсне комисије (12). Поменути Музички павиљон који је изграђен у Градском парку 1932. године такође је носио извјесне црте модерне архитектуре, али сам положај павиљона и његова симетрија више указују на класицистички приступ него на остварење у духу модернизма. На мјесту старе џамије Сијамије изграђен је 1933. Хотел „Палас“ који на фасади и крову има препознатљиве реминисценције на исламску архитектуру. Згрaда хотела нема израз стварног модернизма, него више припада стилском изразу Art Deco (13), који је био у моди током треће и четврте деценије ХХ вијека. Дом краља Петра Првог у коме је смјештено Народно позориште и Народна библиотека Врбаске бановине изграђен је 1934. године. Иако монументалног карактера зграда је конципирана функционалистички, те је искрено представљена у волуметрији маса и односу површина зида и прозорских отвора. Модерни дух одражава и безорнаментална фасада, а једини декоративни детаљи који се појављују на згради су класицистички дорски полустубови који фланкирају улаз и два рељефа са народним мотивима на површини зида са сваке стране улаза.
Слика 8. Дом краља Петра Првог – у згради је данас смјештено Народно позориште Републике Српске [58]. 29
Слика 9. Хируршки павиљон Бановинске болнице – срушен је послије земљотреса 1969. године [54].
У болничком комплексу подигнуте су зграде Хируршког павиљона и Хигијенског завода по пројектима архитекте Николе Федорова. Обје зграде су под јаким утицајем модернизма. Зграда Хигијенског завода има разуђену основу са израженом волуметријом, а Хируршки павиљон је потпуно функционалистички пројектован са безорнаменталном фасадом. Значајно је, такође, споменути Соколски дом архитекте Бранка Јовановића који је грађен етапно између 1931. и 1937. године [11], чија је архитектура компактна и функционалистичка. У обради спољне архитектуре су примјењене равне површине са хоризонтално оријентисаним прозорима. Једини „украс“ на фасади представљају три полукружна прозора на предњој фасади фланкирана полустубовима са кубичним капителима што свакако представља реминисценцију на српско-византијски стил. Зграда Хипотекарне банке изграђена 1936. такође припада стилу Art Deco. Зграда је изграђена на углу улица Бана Милосављевића и Штросмајерове (данас угао улица Бана Милосављевића и Бана Лазаревића). Концепција зграде је модерна, међутим, фасада је наглашена монументалним дорским стубовима, а парапети испод прозора су декорисани рељефима. Улаз у зграду је маркиран двјема монументалним скулптурама Владимира Павловића Загородњака, који је био аутор и рељефа на парапетима. Својом архитектонском обрадом зграда подсјећа на Злоковићеву зграду Хипотекарне банке у Сарајеву која је изграђена неколико година раније [46]. За ова остварења у највећем броју примјера се не може рећи да су била револуционарна или авангардна, већ прије да су пратила одређени начин изражавања у архитектури који је био већ прихваћен током двадесетих и тридесетих година ХХ вијека. На њима се врло често може наћи понеки детаљ историјских стилова, симбол или реминисценција која повезује дату зграду са неким историјским контекстом, националном или географском припадношћу. Стилски израз ових архитектонских остварења углавном се креће између архитектуре Art Deco и већ поменутог „модерног стила“. 30
7. Tипологија модерне стамбене архитектуре К
ласификација модерне стамбене архитектуре у Бањалуци је направљена на основу анализе истражених примјера и њиховог поређења са типологијама из литературе [16]. Она се води чињеницом да у условима урбане средине обитавају два вида становања које можемо дефинисати као једнопородично и вишепородично [45] и који детерминишу основну подјелу стамбене архитектуре. Стога, у зависности од тога да ли се у склопу једне грађевине налази један или више станова, сви појавни облици стамбене архитектуре модерног концепта у Бањалуци могу се разврстати у категорију једнопородичне или вишепородичне стамбене архитектуре. У оквиру једнопородичне стамбене архитектуре егзистирају једнопородичне стамбене куће које даље могу бити подјељене према архитектонском склопу на приземне и спратне једнопородичне куће [37]. Даља типологија једнопородичних кућа је рађена према унутрашњој организацији куће. Разноврсност облика вишепородичне стамбене архитектуре је резултат различитих могућности комбиновања и увезивања стана, као основне њене јединице, у различите архитектонске склопове. У зависности од броја стамбених јединица и начина њиховог повезивања, величине и спратности објеката архитектонски склопови вишепородичне архитектуре могу се подјелити на: – вишепородичне куће и – вишеспратне зграде које у зависности од тога да ли су намјењене само становању, или имају пословне садржаје на нижим етажама, могу бити стамбене и стамбено-пословне.
Ова типолошка класификација направљена је да би се њиховим проучавањем могли изнијети одређени принципи просторних односа традиционалне и модерне организације простора, те на основу тога утврдити утицаји модерне на концепцију и обликовање простора. Њена специфичност огледа се у истицању разлике између појединих типова модерне стамбене 31
„Паво Радан“ и пројектну кућу „Пројект“. Пресељава се 1960. у Београд гдје ради у Дирекцији за комуналну дјелатност Општине Савски венац и у Служби одржавања стамбених зграда Савезног извршног вијећа. Пензионисан је 1973. године (50). Федоров, Никола рођен је 1895. у Санкт Петербургу у Русији, а умро је 1940. године у Бањалуци. Гимназију је завршио у родном граду 1914. и након тога, према сопственој изјави, уписао студије архитектуре прије Октобарске револуције, али о томе нема података. Служио је као активни официр у руској војсци и са њеним повлачењем стигао је у Србију гдје је у Београду 1928. године дипломирао на Архитектонском одсјеку Техничког факултета. У току похађања студија у Београду радио је као геометар и цртач, што свједочи о његовом техничком знању у току студија [46]. Након завршеног факултета неко вријеме је радио као архитект у Секцији за багеровање у Дирекцији вода и у приватном грађевинском предузећу инжењера Шићанског у Београду. У Бањалуку долази 1930. гдје се запошљава као приправник у Техничком одјељењу Краљевске банске управе. У току свог професионалног рада у Бањалуци урадио је више значајних пројеката у духу модерне архитектуре, међу којима су сигурно најзначајнији доградња Хигијенског завода и Хируршки павиљон Бановинске болнице. Зелински, Виктор рођен је 1900. у Варшави, у Пољској, а умро је у Загребу 1985. године. Након доласка из Русије послије Октобарске револуције забиљежено је да је пројектовао цркву у Цриквеници, чија је изградња почела 1928. године. Од 1934. до 1939. живио је у Нишкој Бањи, након чега се доселио у Бањалуку гдје је постављен за вршиоца дужности шефа техничког одјела Хигијенског завода. У току Другог свјетског рата повремено је боравио у Загребу. Имао је кћерку Софију која је 1995. дипломирала архитектуру у Загребу (51).
109
9. Закључак
П
осматрајући бањалучко друштво између два свјетска рата морамо бити свјесни вишевјековног назадовања Босне и Херцеговине која се тек крајем ХIХ вијека почела модернизовати и индустријализовати. Иако је Бањалука била центар Крајине и најразвијенији град у сјеверозападној Босни, у њој се осјећало бреме опште заосталости, нарочито у недостатку институција и образованих људи као носиоца развоја. У току аустроугарске владавине створена је класа првих индустријалаца и трговаца која је почела своје потомке образовати на средњеевропским универзитетима. Уз то је, у истом периоду, дошло до досељавања становништва из средње Европе које је са собом донијело начин живота који се очувао и развијао у бањалучкој средини и чије везе са земљама из којих су дошли углавном нису прекидане. Такође не треба заборавити да је муслиманска аристократија, свјесна пољуљаности свог вишевјековног положаја, настојала образовањем млађих генерација очувати свој утицај. Све је то довело до формирања грађанске класе која је била свјесна времена у коме живи, што је уз успостављање нове државе створило нужне предуслове за развој нових тенденција у архитектури. Период настанка и развоја модерне архитектуре у Бањалуци у међуратном периоду је кратак и износи само једанаест година. Несумњиво је да је стварање Врбаске бановине било нека врста катализатора за развој модерне архитектуре јер је интензивирање градње значило могућност развоја нових идеја чак и у конзервативним срединама попут Бањалуке. Тих година је стигла неколицина архитеката образованих у земљи и иностранству који су својим животом већ били везани за Бањалуку (Александар Вулић, Ибрахим Салихагић), као и оних који су се ту нашли само захваљујући бољим пословним могућностима (Никола Федоров, Александар Медведев, Бранко Јовановић, Виктор Зелински). Тако да је њихов долазак у град, у неку руку, означио стварање архитектонске сцене која до тада није постојала. Уз то, очигледно повољне прилике за градитеље током четврте деценије ХХ вијека су привлачиле београдске и загребачке архитекте да дјелују и 110
учествују у изградњи града. То је створило повољну климу за појаву модерне архитектуре у Бањалуци која није била револуционарна, али која је носила „печат“ времена у коме је настала. Развој стамбене архитектуре модерног концепта представља битан корак у прихватању модерне архитектуре у Бањалуци јер je модерни израз прво био прихваћен баш у архитектонском програму становања. Ова чињеница свакако није без разлога јер модерна даје стану и становању важност коју они нису до тада имали. Међутим, треба направити разлику у прихватању модерног правца у стамбеној архитектури када се ради о породичним кућама (једнопородичне и вишепородичне), те стамбеним и стамбено-пословним зградама. До првих остварења модерне долази у архитектури једнопородичних кућа које су наручиване од стране индивидуалних наручилаца. Као прва кућа која у потпуности припада модерној архитектури, може се сматрати Кућа за госпођу Штековић М. из 1930. године (слике 34 и 35) чија просторна концепција и наглашен минимализам у потпуности припадају модерни. Током сљедећих година модерни израз ће преовладати у архитектури породичних кућа. Наручиоци ће бити углавном људи који су се у Бањалуку вратили са школовања у иностранству и са собом донијели савремене погледе на живот, а с тим и на културу становања, или сами архитекти који су себи градили куће у складу са сопственим потребама и ставовима. Током ових година бањалучка интелектуална елита је постала свјесна предности модерног концепта архитектуре и научила препознати вриједност савремене естетике, при чему је присутна и њена идентификација са елитом у новоствореној држави и Европи тог времена, као и жеља да се смјести у станове бар сличног нивоа опремљености и естетских захтјева. Вишепородичне куће које су као најчешћи тип модерне стамбене архитектуре током четврте деценије ХХ вијека подизане у Бањалуци, представљају врло битну карику у разумјевању развоја модерне у стамбеној архитектури Бањалуке. Модерни израз у архитектури вишепородичних кућа се развија истовремено као и код једнопородичних кућа. Популарност овог типа стамбене архитектуре је допринела разноврсности његових архитектонских облика, тако да у оквиру њега можемо пратити примјере, од оних чији израз полази од формалне примјене модерне естетике, до остварења која су под утицајем модернизма. У архитектури стамбених и стамбено-пословних зграда до прихватања модерне је дошло нешто касније. Ако изузмемо Чиновничке павиљоне, чији се архитектонски израз само условно може сматрати модерним и чије безорнаменталност фасада прије има сврху рационалног односа према трошковима градње, него што је резултат свјесног стваралачког процеса, првим модерним пројектом се може сматрати зграда Јосипа Радуловића која нажалост није изведена. До реализације потпуно модерних зграда долази тек у другој половини четврте деценије ХХ вијека. Међу њима је свакако најмаркантнији примјер Вакуфске палате (слике 88–90), која у потпуности припада загребачкој школи модерне архитектуре. Процес прихватања модерне у стамбеној архитектури Бањалуке је ишао слојевито. Прве промјене се догађају на фасадама зграда, потом на обликовању простора и организацији стана, а тек на крају долази до прихватања нових конструктивних материјала и рјешења која они омогућују. Ови нивои прихватања су се дешавали углавном хронолошки [46]. 111
Ослобађање од стилских украса се може примјетити на најранијим примјерима свих типова стамбене архитектуре у Бањалуци. Оно је некад било потпуно, а некад се уводи обрада фасадне површине у браздама или канелурама у малтеру. Чиста бијела фасадна површина није била непозната у Бањалуци ни прије појаве модерне. Традиционална босанска кућа је бијела без икаквих фасадних украса, стога је прихватање безорнаменталне архитектуре имало упориште у вишевјековној традицији народне архитектуре. Такође су видљиви цитати народне архитектуре на појединим фасадним рјешењима, поготово када се ради о Планићевом архитектонском опусу у Бањалуци. Међу примјерима безорнаменталне архитектуре су најизражајније Вулићеве куће које су свјесним мисаоним поступком сведене на чисту минималистичку кубичну форму, што он ради под јаким утицајем прашке модерне архитектуре. С друге стране редукцију фасадних украса, поготово на кућама и зградама намијењеним изнајмљивању, треба посматрати прије као резултат захтијева за смањењем трошкова изградње него као став или израз свјесног стваралачког чина што се дешавало истовремено у свим градовима у земљи [32]. Модерна архитектура током тридесетих година ХХ вијека развија свој принцип обраде површина који настоји да ликовно нагласи поједине дијелове зграде или да истакне неке њене архитектонске елементе. Овај, већ поменути принцип декорације, који је карактеристичан за модерну архитектуру у Краљевини СХС/Југославији, увезен је у Бањалуку из већих центара, нарочито из Београда гдје је веома често примјењиван у међуратном периоду. Кориштен је углавном за површине у зони прозора или у обради комплетних волумена зграде. Није ријеткост да су вијенци или прозори били обрађени једноставним геометријским профилом. Такав начин декорисања представља извјестан одјек стила Аrt Deco који је био врло популаран у вишим друштвеним круговима током тридесетих година ХХ вијека. Примјена модерне естетике је такође видљива у разноврсности облика прозора који су, према потребама унутрашњег простора, отварани на фасади. Тако се на примјерима модерне стамбене архитектуре у Бањалуци могу наћи правоугаони прозори хоризонталне и вертикалне оријентације, прозори на углу, кружни прозори и свјетларници наглашене вертикалности који су некад постављени и на угао степеништа. Поред тога су препознатљиви архитектонски елементи карактеристичног модерног облика попут балкона, стубова, надстрешница и ограда који употпуњују модернистичко опредјељење ове архитектуре. Све ово говори о извјесном ликовном ослобађању од утврђених естетских норми које доводи до разноврсности архитектонског израза. Обликовање простора представља други ниво прихватања модерне у стамбеној архитектури Бањалуке. Грађевине слободног плана се развијају непосредно по ослобађању од декоративних елемената. Највише се истражује у програму једнопородичних кућа, али има врло занимљивих рјешења вишепородичних кућа које су наручиоци градили за сопствене потребе. Први примјер слободног обликовања волумена је вила Антоније Гргић (cлика 21), а као успјешне могу се окарактерисати Кућа директора Ниже пољопривредне школе (слика 22) Николе Федорова и куће из Салихагићевог опуса на чијој волуметрији је препознатљиво прожимање цилиндричних и призматичних геометријских тијела. Обојица архитеката 112
припадају београдској школи модерне архитектуре. У погледу организације простора, концепт једнопородичних кућа и вила се углавном ослања на предлошке београдских грађанских кућа. Код спратних кућа је увијек одвојена ноћна зона, а холом је углавном остварено прожимање приземља са спратом. Oрганизација стана унутар вишепородичних кућа прати концепт станова организованих по коридорском или холском принципу. Коридорски станови су настали под утицајем аустроугарске архитектуре, док су се холски организовани станови развили из пројектантског рјешења познатог као „Београдски стан“ које је настојало помирити захтјеве домаће грађанске класе са потребама времена. Пројектантска рјешења станова стамбених и стамбено-пословних зграда зависе углавном од тога да ли је пројекат зграде стигао из неког већег центра, или је урађен од стране бањалучких архитеката, гдје се принципи организовања стана не разликују много од рјешења уочених код вишепородичних кућа. На конструктивном нивоу, промјене су се дешавале врло споро и савремена конструктивна рјешења, као дио модерне архитектуре, најкасније су прихватана. Савремени материјали су се употребљавали фрагментарно. Зграде, које чак имају веома модеран архитектонски израз, грађене су по већ устаљеном обрасцу. Недостатак обучених радника, а понекад и материјалних средстава, условљавали су традиционалан начин градње. Масивни зидови од опеке су готово увијек били једини конструктивни елемент, међуспратне конструкције су биле углавном дрвене, а армирани бетон се употребљавао само онда када је то било заиста неопходно. С обзиром на могућности традиционалног система градње, развијање слободног плана и других савремених архитектонских рјешења која би користила конзоле и стубове, а тиме ослобађала зидне површине, била су ограничена. Чак и када је употреба модерних конструктивних материјала била присутна, конструктивна рјешења су остајала у оквирима традиционалне градње при чему могућности материјала често нису биле у потпуности искориштене. Међутим, постоји неколико примјера конструктивних рјешења која су користила предности савремене градње. Поменута Вакуфска палата свакако представља најуспјешније архитектонско рјешење које користи модерне конструктивне принципе, иако има употребе савремених материјала и на мањим објектима, попут Зграде Пољокан и синови и Виле Емерика Паскола. Појавни облици модерне у стамбеној архитектури Бањалуке су различити и обухватају грађевине које имитирају обрасце модерне естетике, примјере „модерног стила“ и Art Deco, као и грађевине на којима су аутори настојали да примјене принципе модернизма у складу са климатским, економским и социјалним условима средине. Међу њима су свакако најзначајнија Планићева остварења која су у потпуности са теоријским ставовима овог архитекте, а који се односе на примјену суштинских карактеристика модерне архитектуре у друштвеним и економским условима који су владали у Краљевни Југославији. Модерна архитектура између два свјетска рата се често назива „Баухаус стилом“. Непосредна веза бањалучке модерне архитектуре становања са Баухаусом не постоји. Међутим, сигурно је постојало угледање на извјесна 113
остварења која су настала под утицајем ове институције, што се прије свега може видјети на изгледу грађевина. Овај утицај се тешко може објаснити, а вјероватно је стизао преко публикација, или посредством контаката са значајнијим жариштима модерне архитектуре у земљи или иностранству. Посредност утицаја Баухауса најбоље може бити илустрована поређењем модерне стамбене архитектуре у Бањалуци са ансамблом углавном стамбених грађевина познатих као White City у Тел Авиву (52), а насталих под непосредним утицајем Баухауса. Како се ради о грађевинама које су настале готово истовремено и чија је величина врло често упоредива, може се закључити да се, поред обликовне сличности која се очитује у неким примјерима, архитектура White City-а и стамбена модерна архитектура у Бањалуци концепцијски разликују. Док је White City значајан примјер практичне примјене модернизма на једном мјесту уз уважавање климатских услова и локалне традиције, бањалучка стамбена архитектура углавном настоји да прихвати естетске принципе модерне без улажења у суштину принципа модернизма или покушаја њихове употребе у складу са климатским и другим условима средине. У сваком случају, за модерну стамбену архитектуру у Бањалуци не можемо рећи да потпуно припада модернизму, већ само да има неке његове карактеристике. Она је више прихваћена као „модерни стил“ који је често служио као идентификација савремености бањалучких интелектуалаца и високе грађанске класе. Као културолошки став стамбена модерна архитектура у Бањалуци има веће упориште у термину Art Deco, који се развијао током треће и четврте деценије ХХ вијека паралелно са модернизмом и који такође представља правац у модерној архитектури [46]. Овај стил је означавао нешто ново, другачије, узбудљиво, неконвенционално, нешто окарактерисано са осјећајем за разноликост [2]. Врло често је слободно примјењивао цитате из ранијих епоха, али на врло неконвенционалан начин. Није имао изражену социјалну компоненту која је једна од основних карактеристика модернизма. Иако нема све карактеристике Art Deco у ликовном смислу, стамбена архитектура модерне у Бањалуци одише духом удобног и модерног живота младе грађанске класе која је покушавала „ухватити корак“ са временом у коме је живјела. Она се труди да цитира савремена архитектонска рјешења без потребе да уопште постави себи питање на које би архитектонски модернизам требало да одговори.
114
10. Напомене
1. Академизам је термин којим се дефинише изражавање у духу традиције и конзервативног схватања. Резултат је примјене устаљених метода рада и прописа на службеним умјетничким академијама и школама. Овај израз се некад изједначава са еклектицизмом у архитектури. 2. Раумплан је изведеница из њемачког језика (њем. der Raum – соба, простор; der Plan – план, нацрт). 3. Веркбунд (Werkbund) јесте покрет основан у Њемачкој 1907. који има дјелимично коријене у енглеском покрету Arts and Crafts. Основна намјера овог покрета била је препород умјетничког занатства, те спрега занатства, умјетности и индустрије. Чланови Веркбунда су гајили антагонизам према лошој употреби машина, посебно приликом лоше имитације историјских стилова. 4. CIAM је скраћеница од француског израза Congrès intenational d’architecture moderne што се може превести као Међународни конгрес модерне архитектуре. У периоду од 1928. до 1959. било је десет CIAM-ових конгреса на којима су дефинисани ставови архитектонског модернизма. 5. Љубомир Мицић (1895–1971) књижевник, критичар и есејист. Оснивач је и уредник часописа „Зенит“. Био је једна од кључних фигура југословенске авангарде. 6. Јосип Сајсел алиас Јо Клек (1904–1987) архитект, учествовао је у раду Зенита, касније је завршио студије архитектуре. Аутор је Југословенског павиљона на међународној изложби у Паризу 1937. године. 7. Овдје се мисли на Високу техничку школу у Загребу која је основана 1919. и на Архитектонски одјел при Академији ликовних умјетности који је покренут 1926. године. 8. Светислав Тиса Милосављевић рођен је у Нишу 1880, а умро у Београду 1960. године. Имао је чин генералштабног бригадног генерала. Био је министар саобраћаја у два наврата. Изабран је за првог бана Врбаске бановине и био на тој дужности у периоду од 1929. до 1934. године. 115
9. Градски парк је у периоду између два свјетска рата носио име Градски парк принцезе Јелене и Градски парк бана Милосављевића да би након Другог свјетског рата промијенио име у Парк Петар Кочић. 10. О обавјештености архитеката и инжењера запослених у администрацији Врбаске бановине говори архивски податак спискова књига и часописа у Техничком одјељењу Врбаске бановине. Ту се сусрећу наслови као Идеологија модерне архитектуре 3/3/39/ и Проблеми урбанизма. 11. Зграда Градске општине се налазила код градског моста и срушена је послије земљотреса 1969. године. Након Другог свјетског рата у згради се налазио ђачки дом. 12. Пројекат овог конкурсног рјешења је дио Архива Стјепана Планића и чува се у Институту за повјест умјетности у Загребу под сигнатуром N4. 13. Art Deco је универзални декоративни стил који се развио у Европи и Америци током двадесетих и тридесетих година ХХ вијека. Носио је карактеристике многих праваца, а првенствено кубизма, футуризма и сецесије. 14. Иако се као овлаштени пројектант на документацији Карабеговића куће појављује Стојан Боровница, постоје непобитна свједочанства да ју је пројектовао Ибрахим Салихагић. Од његове кћерке, Аиде Ристић, сазнао сам да се Салихагић, који тад није имао дозволу за извођење пројеката, ослањао у свом раду на Боровницу. Ову информацију за Карабеговића кућу је такође потврдио др Кемал Халимић. Постоји још неколико забиљежених кућа чије се ауторство може приписати Салихагићу. 15. Ова кућа је прије дефинисана као Вила Мирослава Паскола [45]. Као власник куће у земљишним књигама је наведена Загорка Гашпар која је склопила други брак са Мирославом Пасколом. Прије тога је била удата за Фрању Микуша. Према свједочењу Драгице Пасколо кућа је морала бити подигнута до 1940. године. 16. Вријеме изградње виле Емерика Паскола се може датирати у односу на датум смрти Мицике Костић рођ. Пасколо. Ову кућу јој је поклонио отац Емерик за њеног живота. Вијест о смрт Мицике Костић 24. августа 1939. објављена је у Врбаским новинама бр. 1617. 17. Сличан однос окружења и архитектуре становања подсјећа на принцип који је Алвар Алто изнио у пројектовању Виле Маиреа (Mairea) у Финској 1938. године [36]. Такође у архитектонском опусу Френка Лојда Рајта постоје сличне виле разуђених основа и наглашене хоризонталности на које подсјећа вила Емерика Паскола. О стварним утицајима одређених праваца на архитектуру ове куће не може се говорити у недостатку података. 18. Грађевинска дозвола која је издата за градњу Бурдине куће гласи на име Маријане Дел Местри-Винклер (Marianna del Mestri-Winkler), кћерке грофа Ђан Вита дел Местрија (Gian Vito del Mestri). Кућа је купопродајним уговором из 1942. године прешла у посјед породице Бурда, иако је Артур Бурда градио кућу и живио у њој. 19. Иван Глац се наводи као одговорно лице и потписан ја на пројекту и уведен на грађевинској дозволи. Према изјави тренутног власника куће, Ненада Бурде, аутор пројекта је архитекта Виктор Зелински руског и пољског порјекла. 20. Рiano nobile је у архитектури ренесансе и барока главни спрат простране зграде и који је предвиђен за репрезентативне сврхе и за спавање власника зграде. За ту сврху се обично користио први спрат. 116
21. Ради се о Ени Џозефин Дикинсон (Annie Josephine Dickinson) која је током Првог свјетског рата дошла као болничарка Црвеног крста у Србију. 22. У погледу ауторства ове куће постоји више верзија. С обзиром на архитектуру куће и на најновија свједочења, врло је могуће да је није пројектовао Стојан Боровница, него Богдан Петровић, брат власника куће. Постоје извјесне претпоставке чак да је пројекат урадио Ибрахим Салихагић, што је мање вјероватно. 23. У међуратном периоду је обављање љекарске праксе у кући била сасвим уобичајена појава, тако да многе љекарске куће имају у свом саставу ординацију. Ординација је планирана углавном непосредно уз улаз тако да не ометају друге функције у стану. У кућама др М. Пањковића, Г. Фридман и др Ф. Клајнхапела у Бањалуци, као и у куће Прендић у Београду [5] појављују се ординације у функционалној организацији куће. 24. Др Миливоје Пањковић се доселио у Бањалуку из Србије. Био је запослен у Хигијенском заводу. Забиљежено је да је имао и приватну праксу. Супруге др Миливоја Пањковића и др Бранка Петровића су биле сестре и потицале су из бањалучке породице Ливњаковић. 25. Фаркаш Молнар (Farkas Molnár) рођен је 1897. у Печују, а умро 1946. године у Будимпешти. Био је мађарски архитекта и један од водећих чланова интернационалног модернизма у периоду између два свјетска рата. Школовао се на Баухаусу и неко вријеме је сарађивао са Валтером Гропијусем. Био је оснивач CIAM-a и вођа мађарске секције [59]. 26. Клауда Штековић, рођ. Табарски је била супруга, а потом удовица Миленка Штековића, доктора математике, који је био син православног свештеника Лазара Штековића из Кукоља. 27. У поменутој малој просторији тренутно се налази купатило, али садашњи власници нису сигурни да ли је тако било приликом изградње куће. 28. Овдје се говори о кући Десанке Ковачевић у Беглеровића улици из 1932. године која се налази у непосредној близини ове куће [46]. 29. У архитектури амфилада је низ просторија међусобно повезаних вратима која се постављају дуж једне осовине. Овај принцип спајања просторија користио се још од ренесансе, а био је врло популаран у бароку. 30. Кућа Марије и Милана Пилића је саграђена 1934. године и налазила се у данашњој Солунској улици. Није сачуван комплетан пројекат куће, али цртежи фасада говоре о њеној великој сличности са кућом Миленка Копривице [46]. За кућу Миленка Копривице може се рећи да је направила „корак уназад“ у погледу примјене елемената модерне естетике што се сигурно може оправдати захтјевима инвеститора. 31. Првобитни пројекат за кућу Гизе Фридман је урадио Евгеније Бубик. Он је започео измјене на пројекту, према сугестијама Градског поглаварства Бањалука. Стојан Боровница је касније завршио измјењене пројекте према Бубиковом рјешењу. 32. Улази у станове су проширени на основу сугестија градског поглаварства које је такође захтјевало повећање дјевојачке собе. 33. О унутрашњој организацији стана се може судити само на основу пројекта за реконструкцију куће када је већ она била адаптирана у административну зграду. Оригинални пројекти куће нису сачувани тако де се приликом анализе стана мора узети извјесна резерва. 117
34. Ова обрада фасаде је слична фасади куће Рефике Куленовић [46] коју је пројектовао Ибрахим Салихагић па се може претпоставити да је његово дјело. 35. Двопрег (њем. Zweispänner) [38] je принцип организовања станова у стамбеним зградама гдје се налазе два симетрична стана на супротним странама степенишног подеста. Овај принцип пројектовања је био чест у архитектури аустроугарског периода и као такав је примјењиван и у остварењима након Првог свјетског рата. 36. Хилмија Бешлагић је био инжењер и грађевински предузимач из Бањалуке. Забиљежен је као пројектант неких зграда. Током Другог свјетског рата је подржао оснивање квислиншке Независне државе Хрватске и био је министар саобраћаја у Влади НДХ. 37. У документацији везаној за зграду налазе се понуде за уградњу вањске столарије и санитарија из 1942. године. 38. Овај тип стамбене архитектуре Боро Спасојевић у својој књизи „Архитектура стамбених зграда аустроугарског периода“ дефинише као стамбене палате, иако је евидентно да се ради о зградама које имају пословање у приземљу и евентуално мезанину, а становање на вишим спратовима. 39. Овај податак је добијен од Верице Стошић. 40. Кастелов ћошак је одомаћен назив за овај сквер, назван по извјесном трговцу Кастелу који је ту неко вријеме држао радњу. Име је остало познато за мјесто између данашњих улица Веселина Маслеше и Краља Петра Првог Карађорђевића чија су се имена мијењала током историје тако да их је било тешко запамтити. 41. Зграда Пољокан и синови представља прву изведену зграду Стјепана Планића у Бањалуци. Планић је прије тога учествовао на конкурсима за Зграду бањалучке општине и Хигијенски завод, али ти објекти нису изведени. 42. Вакуф (waqf) јесте институција кoja представља код муслимана облик задужбине чији приходи се користе искључиво у вјерске или хуманитарне сврхе. Имовина се често додјељује приликом изградње нове џамије, школе или болнице и служи за њен рад и издржавање. 43. Илијаз Омербеговић је био геодета из Бањалуке. Факултет је завршио у Бечу. Био је предсједник Бањалучког спортског клуба (БСК). Подаци о Илијазу Омербеговићу добијени су од његове кћерке Џенане Омербеговић. 44. Овај податак је добијен од Јулијане Миколецки (Juliane Mikoletzky) из архива Техничког универзитета у Бечу. 45. Овај податак је добијен од Данке Дамјановић. 46. Подаци су забиљежени у Матици умрлих у Матичном уреду Максимир у Загребу и добијени су посредством матичара Естере Ловић. 47. Подаци су добијени из архива Грађевинског факултета у Загребу. 48. Овај податак добијен је од Магдалене Тајлерове са Чешког техничког универзитета у Прагу. 49. Подаци о Едгарду Кобенцлу су добијени од Деанке Хирјан запослене у архиву на Архитектонском факултету у Загребу. 50. Овај податак је добијен од Аиде Ристић, кћерке Ибрахима Салихагићa. 51. Биографски подаци о Виктору Зелинском су добијени од Зорана Мачкића. Податак о мјесту рођења В. Зелинског добијен је од Данијеле Новосел из Матичног уреда Максимир. 118
52.White City је опште прихваћен назив за највећу колекцију модернистичких грађевина на свијету која је настала током тридесетих година ХХ вијека. Овај израз је усвојен 1984. године приликом прославе седамдесетогодишњице оснивања Тел Авива и настао је због преовлађујуће бијеле боје грађевина. На изградњи White City-а учествовали су Арие Шарон који је школован на Баухаусу, Карл Рубин који је радио у сарадњи са Ерихом Менделсоном, као и многи други јеврејски архитекти који су се образовали у Европи, а често су имали непосредног додира са Баухаусом.
119
11. Литература
1. Алфиревић Ђорђе, Алфиревић Симоновић Сања: Београдски стан, Архитектура и урбанизам бр. 38, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, 2013. (41–48). 2. Bayer Patricia: Art Deco Architecture, Thames&Hudson, London, 2003; 3. Bernik Stane: Slovene Architecture of the Twenitieth Century, Mestna galerija, Ljubljana, 2004. 4. Blagojević Ljiljana: Modernism in Serbia: The Elusive Margins of Belgrade Architecture 1919–1941, MIT Press, Cambridge, Massachusetts, London, 2003; 5. Blagojević Ljiljana: Moderna kuća u Beogradu (1920–1941), Zadužbina Andrejević, Beograd, 2000. 6. Blau Eve, Pletzer Monika: Shaping the Great Cities, Prestel, Munich, London, New York, 1999. 7. Bogunović Slobodan Giša: Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka (II), Beogradska knjiga, Beograd, 2005. 8. Gesel Peter, Lojthojzer Gabriele: Arhitektura u 20. veku, Taschen, Beograd, 2000. 9. Gidion Sigfrid: Prostor, vreme i arhitektura, Građevinska knjiga, Beograd, 2002. 10. Голубовић Видосава, Суботић Ирина: Зенит 1921–1926, Народна Библиотека Србије, Институт за књижевност и уметност, СКД Просвјета Загреб, Београд, 2008. 11. Дамјановић, Данка: Сликано пером, Арт принт, Бања Лука, 2000. 12. Danon Jakov, Stošić M. Verica: Memoari na holokaust Jevreja Bosanske Krajine, Jevrejska opština Banja Luka, Banja Luka, 2010. 13. Ignjatović Aleksandar: Jugoslovenstvo u arhitekturi 1904–1941, Građevinska knjiga, Beograd, 2007. 14. Kahle Darko: Zagrebačka ugrađena najamna kuća u razdoblju od 1928. do 1934. godine, Prostor 10, Arhitektonski fakultet, Sveučilište u Zagrebu, Zagreb 2003. (155–167). 15. Кековић Александар: Стамбена архитектура модерне Ниша, Задужбина Андрејевић, Београд, 2009. 120
16. Kurtović-Folić Nađa, Roter-Blagojević Mirjana: Razvoj višespratnih zgrada za višeporodično stanovanje: sa osnovnom tipologijom arhitektonskog sklopa, Arhitektonika, kolo A sveska br. 9, Arhitektonski fakultet, 1995. 17. Le Korbizje: Ka pravoj arhitekturi, Građevinska knjiga Beograd, 2006. 18. Loos Adolf: Izabrani eseji; Grupa lavirint, Beograd, 2000. 19. Mamford Luis: Grad u istoriji, Book&Marso, Novi Beograd, 2006. 20. Микић Ђорђе: Бања Лука: култура грађанског друштва, Институт за историју, Бања Лука, 2006. 21. Милошевић В. Предраг: Архитектура у Краљевини Југославији (Сарајево, 1918–1941), Српско културно друштво „Просвјета“, Србиње, 1997. 22. Миросављевић Славка: Бан и Бања Лука, амбијентални и грађански идентитет (каталог изложбе), Музеј Републике Српске, Бања Лука, 2010. 23. Несторовић Богдан: Еволуција београдског стана, Годишњак града Београда 2, Музеј града Београда, Београд, 1955. (247–270). 24. Planić Stjepan: Treba znati... progres graditeljstva, problemi savremene arhitekture, Zagreb, 1932. 25. Planić Stjepan: O ugrađenoj najamnoj kući, Građevinski vijesnik 5, Nakladni zavod stručne literature, Zagreb, 1934. (65–70). 26. Пејашиновић Зоран: Бан Милосављевић, Народна универзитетска библиотека Републике Српске, Бања Лука, 2004. 27. Perović R. Miloš: Antologija teorija arhitekture XX veka, Građevinska knjiga, Beograd, 2009. 28. Perović R. Miloš (ур.): Istorija moderne arhitekture 1: Koreni modernizma, Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 1997. 29. Perović R. Miloš (ур.): Istorija moderne arhitekture 2/А: Kristalizacija modernizma, Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 1999. 30. Perović R. Miloš (ур.): Istorija moderne arhitekture 2/В: Kristalizacija modernizma – Аvangardni pokreti, Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 1999. 31. Perović R. Miloš (ур.): Istorija moderne arhitekture 3: Tradicija modernizma i drugi modernizam, Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2005. 32. Perović R. Miloš: Srpska arhitektura XX veka, od istoricizma do drugog modernizma, Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2003. 33. Premerl Tomislav: Hrvatska moderna arhitektura između dva rata, nova tradicija, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1989. 34. Пувачић Златко: Стара Бања Лука, Академија нова, Београд, 2001. 35. Radović-Mehačić Darja: Moderna arhitektura u Hrvatskoj 1930-ih, Institut za povjest umjetnosti, Školska knjiga, Zagreb, 2007. 36. Radović Ranko: Nova antologija: Kuća, Građevinska knjiga, Beograd, 2007. 37. Ротер-Благојевић Mирјана: Стамбена архитектура Београда у 19. и почетком 20. века, Архитектонски факултет, Орион арт, Београд. 2006. 38. Spasojević Borislav: Arhitektura stambenih palata austrougarskog perioda u Sarajevu, Rabic, Sarajevo, 1999. 39. Stošić Aleksandra: Banjalučki Italijani 1883–1941, Гласник удружења архивских радника Републике Српске бр. 5, Удружење архивских радника Републике Српске, Бањалука, 2013. 40. Uchtyl Andrej, Barišić Marenić Zrinka, Kaharović Emir: Leksikon arhitekata atlasa hrvatske arhitekture XX stoljeća, Sveučilište u Zagrebu, Arhitektonski fakultet, Zagreb, 2011. 121
41. Frempton Kenet: Moderna arhitektura: Kritička istorija, Оrion, Beograd, 2004. 42. Husedžinović Sabira: Analiza i kritika valorizacije istorijske dokumentacije o urbanom razvoju Banjaluke do početka XX vijeka (магистарски рад, необјављено), Beograd, 1989. 43. Husedžinović Sabira: Valorizacija kulturno-istorijskog nasljeđa sa mjerama zaštite za izradu regulacionog plana centra grada Banjaluke (необјављено), Banjaluka, 1991. 44. Husedžinović Sabira: Bosanska kuća u Banjaluci, Bošnjačka zajednica kulture „Preporod“, Banjaluka, 2004. 45. Цвијић Синиша: Почеци модернизма у архитектури Бањалуке (1918– 1941), Урбана и градитељска обнова града Бањалуке у духу одрживог развоја: уводна разматрања, Архитектонско-грађевински факултет Универзитета у Бањалуци, Бањалука 2008. (446–462), стр. 453, 456, 457. 46. Цвијић Синиша: Стамбена архитектура модерног концепта у Бањалуци између два свјетска рата, магистарски рад, Нови Сад, 2011., стр. 3, 14, 19, 26, 29, 40, 47, 70, 78, 82, 83, 84, 87, 97, 118, 127, 158, 171, 184, 186. 47. Шево Љиљана: Урбанистички развој Бање Луке, Завод за заштиту споменика културе и природе Бања Лука, Општина Бања Лука, Бања Лука, 1996. 48. Šobot Radmila: Beogradska kuća na uglu između dva rata 1918–1941. god., (магистарски рад), Beograd, 1992. Фондови и збирке: 49. Архив Југославије, Београд 50. Архив Стјепана Планића, Институт за повјест умјетности, Загреб. 51. Фонд градског поглаварства Бањалука (1919–1941) 52. Фонд Персоналног одјељења Краљевске банске управе, Архив Републике Српске, Бањалука 53. Фонд Техничког одјељења Краљевске банске управе, Архив Републике Српске, Бањалука 54. Збирка фотографија Музеја Републике Српске, Бањалука. 55. Збирка фотографија и цртежа Срећка Бајића 56. Збирка фотографија Завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа Републике Српске, Бањалука 57. Збирка пројектне документације (1919–1941), Архив Републике Српске, Бањалука Остали извори: 58. Мачкић Зоран, Стошић Верица: Бањалука које има и нема у 1000 слика (мултимедијални компакт диск), Бањалука, 2004. 59. http://de.wikipedia.org/wiki/Farkas_Molnar (приступљено 26.03.2014); 60. http://en.wikiarquitectura.com/index.php/Weissenhof_Estate (приступљено 19.06.2014). 61. http://en.wikipedia.org/wiki/Rufer_House (приступљено 24.02.2014); 62. http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/8/84/Otto_Wagner_ zweite_Villa.JPG (приступљено 01.04.2014).
122
12. Индекс појмова и личних имена амфилада 65, 75, 78 Art Deco 29, 37, 68, 99, 114
једнопородичне (стамбене) куће 31, 32, 33, 37, 42, 111
Бабић Душан 22, 97, 98, 106 Бањалука 12, 24, 81, 96, 99, 110 Баухаус 17, 113, 114 Београд 21, 32, 59, 96, 99, 108 београдски стан 59, 87, 113 Беч 15, 17, 23, 75, 106, 107 Боровница Стојан 35, 41, 49, 67, 73, 107 Бубик Евгеније 61, 66, 67, 107
Кобенцл Едгард 83, 93, 107 коридор 33, 41, 43, 59, 75, 87 Микуш Фрањо 34, 36, 47, 64, 107 модернизам 12, 14, 23, 89, 111, 114 модерни стил 23, 24, 30, 113, 114 облик (форма) 58, 72, 81, 84, 90, 112
вила 15, 17, 21, 32, 44, 112 вишепородичне (стамбене) куће 31, 32, 58, 111, 112, 113 (вишеспратне) стамбене зграде 31, 81, 82, 92, 111, 113 (вишеспратне) стамбено-пословне зграде 31, 96, 97, 98, 111, 113 Врбаска бановина 8, 12, 25, 45, 106, 110 Вулић Александар 44, 54, 60, 107, 110, 112
Петровић Богдан 49, 62, 63, 64, 77, 108 Планић Стјепан 23, 81, 91, 99, 102, 108 Праг 16, 54, 107
Глац Иван 39, 56, 77, 79, 107
Федоров Никола 30, 45, 46, 109, 110, 112 функционализам 24, 29, 30
Салихагић Ибрахим 35, 51, 70, 88, 104, 108 стамбена архитектура 32, 44, 81, 106, 112, 114 типологија 7, 31, 32, 81
двопрег 82, 85, 86, 93, 105 хол 33, 43, 59, 85, 103, 113 Загреб 21, 22, 96, 107, 108, 109 Зелински Виктор 39, 109, 110
CIAM 18, 19, 22 123
13. Summary Modern Residential Architecture Banja Luka 1929-1941 Introduction The history of architecture represents an important segment of the wider or more general achievements of humanity; understandably, architectural studies add a missing piece to the puzzle of the social, technological and cultural trends in a certain period. Research into residential architecture offers important information about everyday life and culture, as well as about the development of society as a whole. For the first time in the history of architecture, modernism gave residential architecture the relevance it had been deprived of in earlier times, emphasising the fact that it was housing that satisfied the familial, hygienic and social needs of modern man. The interbellum lasted a mere two decades; despite its brevity, that period is of great importance for the study of the development of modern architecture in Europe and around the world. This was the time of the Kingdom of the Serbs, Croats and Slovenes, or the Kingdom of Yugoslavia, which has long been unjustly omitted from historical research. It is only in the last ten years that all humanistic sciences have rekindled their interest in that period. The period between the world wars also played an important role in the development of Banja Luka, especially its second decade, when the city became the administrative seat of the Vrbas Banate. It was through residential architecture that architectural modernism took root in Banja Luka, which makes detailed research into modern housing essential for understanding the advancement of modernist ideas in the city. The development of modern architecture in the Kingdom of the Serbs, Croats and Slovenes/Yugoslavia The unification of the South Slavic peoples living in the Balkans brought under one-roof territories whose cultural and historical backgrounds significantly differed. The newly established kingdom strove to erase cultural differences 124
between its ethnic groups and build a modern society that would become part of the European social tissue. The aspirations of King Alexander I to bring to life a unitary state with one nation – the Yugoslavs – resulted in the establishment of the Sixth of January Dictatorship and the changing of the name of the country to the Kingdom of Yugoslavia. The aim of the new division of the country, established with the Dictatorship, was to erase the historical boundaries by introducing a system of administrative regions called ‘banates’, which represented functionally organised units. On top of political and national preconditions, the success of the undertaking depended on the creation of a new Yugoslav culture and art, including architecture. Modernism, a style that used no decorations, made a perfect foundation for the erasure of the complexity of the cultural, artistic and architectural-historical heritage of the peoples and territories incorporated in the new state. It offered to substitute the various styles that existed previously, obviating the need to merge them to create a new one; as well as that, as a combination of functionality, geometric design and tectonics accepted virtually throughout Europe, modernism seemed like a perfect aesthetic pattern for the new state and the new nation. On the other hand, its social ideas did not suit the king, who was a staunch conservative [15]. In the story about the early days of the development of architectural modernism in the Kingdom of the Serbs, Croats and Slovenes, especially when it comes to non-institutional work and influences, the importance of Zenit must not be overlooked. This periodical, conceived as a literary journal, approved of the synthesis of art forms. In political terms, Zenit was anti-institutional, antibureaucratic, anti-bourgeois and leftist, and its goal the transformation of the world with new art; as such, it opposed the goals of the political elites of the country. Launched in Zagreb in February 1921, it was forced to move to Belgrade in 1923 because of its advocacy of radical changes in aesthetic and social values, until it was shut down in 1926. Zenit collaborated with European and wider international avant-garde movements, bringing to the Kingdom of the Serbs, Croats and Slovenes ideas of German Expressionism, Russian avant-garde, Dutch De Stijl and Italian Futurism. At the same time, Zenithism extended its influence internationally, owing to its editors’ cooperation with similar European movements. Although the art of architecture was secondary to its literary topics, the journal developed an architectural discourse, since it regularly published materials about the international architectural avant-garde. In spite of its insistence on functionality, Zenit was open to visionary, imaginative, almost abstract architecture. It published drawings by Jo Klek (Figure 4), the only example of architectural design by a Yugoslav author ever published in it [10]. In a way, one of these drawings was an aesthetics manifesto for the modern house rather than a project in itself. When it comes to the history of modern architecture in Serbia, with no illustrative examples among the buildings constructed in the studied period, Zenit and its ideas were evidently either ignored or made relative. Without the ambition to demonstrate the influence avant-garde movements may have had on Belgrade’s modern architecture, the emergence of new aesthetic values surely owes much to the success of Zenit in lightening the stifling atmosphere of entrenched parochial conservatism [4]. Meanwhile, several architectural centres around the new state experienced the development of modern architecture, which took different 125
directions. However, even though this architecture showed certain elements of the architectural avant-garde, it did not embody its core ideas. The degree to which those ideas were promoted in these different environments depended on the attitudes of local architects. The Association of Yugoslav Engineers and Architects was set up, with sections in five cities. In that period, Belgrade, Zagreb and Ljubljana had their own schools of architecture, all of which promoted their own understanding of modern architecture. Although Sarajevo did not have its own school of architecture, it became a hotbed of new ideas, introduced by young architects mostly trained abroad [46]. Nevertheless, when it comes to the dissemination of the ideas of architectural modernism in the Kingdom of the Serbs, Croats and Slovenes/ Yugoslavia, Belgrade and Zagreb were most certainly the two cities where the movement rooted the fastest. The development of modern architecture in Belgrade was most greatly influenced by the GAMP architects – A Group of Architects of the Modern Movement, founded by four young architects, each of whom was trained in a different school and a different tradition, which was crucial for the openness of the group. When it came to their work, the GAMP denied any political connotations that could link them to leftist ideas. They flirted with the goals of Belgrade’s political elites, in affirmation of modern architecture as the national style of the Kingdom of Yugoslavia and its affiliation with the Western civilisation, claiming a place in it as a state, cultural and ethnic entity [13]. It is hardly worthwhile to look for any sociological aspects of architectural modernism and the CIAM principles in Belgrade’s architecture erected between the two world wars. It was not avant-garde in the social or physical sense but only had some of its elements. It may thus be said to have adopted only some characteristics of modern formalism and can in most cases be labelled with the syntagm the ‘modern style’, implying a formalist application of architectural modernism, which disregarded such elements as the structural system or interior layout [5]. Even so, it produced some exemplary residential architecture, if the local mentality and cultural traditions are accounted for. In comparison to Belgrade, Zagreb may be said to have been much more susceptible to new influences, which allowed it to start following international trends much sooner. This was also facilitated by the return of a generation of young architects from Central European schools of architecture. The emergence and concurrent activities of two schools of architecture in the city ensured healthy competition, which made the Zagreb architectural scene a vibrant one [46]. What additionally helped the acceptance of modern architecture in Croatia were the activities of the association Zemlja, which gathered a number of modern artists. Its mission was to promote the independence of artistic expression, raise the level of general art education, and advocate the kind of art that reflected the community/environment it originated in and the vital needs of contemporary society. Unlike the GAMP, who recognised the potential of modern architecture as a tool in the Yugoslavisation process, the Zagreb architects gathered in the Zemlja association argued for the acceptance of the essential elements of modernist architecture, which primarily concerned its social programme. However, the social agenda of the group also contained a hidden nationalist element, as it endeavoured to keep its cooperation with Belgrade architects to a minimum, all of which led to the prohibition of the group in 1935. 126
It was mainly Drago Ibler, Stjepan Planić and Hugo Ehrlich who brought Le Corbusier’s ideas to Zagreb; Milan Zloković did the same in Belgrade. Yet, there was a big difference in how they did it: while the Zagreb architects tried to graft the essential elements of Le Corbusier’s architecture, as applicable to the local conditions, the Belgrade architects were more concerned with the formal application of his aesthetic postulates, without taking the social dimension into account. These differences in the attitudes of Zagreb and Belgrade architects also reflected in their housing designs. When it came to the design of residential buildings, the Belgrade architects searched for the type of dwelling that would best be able to reconcile the Belgrade tradition and the new spirit of the time, for the type of home that would best suit the Belgrade community and way of life [23]. Conversely, the Zagreb architects strove to meet the fundamental requirements of architectural modernism, such as sunlight, open views, closeness to nature, organisation and division of space according to use/content, functionality, mobility, etc. [33]. A similar difference in ideas and attitudes is observable in the architecture of single-family houses and villas. The designs of family houses in Belgrade are essentially a compromise between aspirations toward modern architecture and the conditions imposed by the local surroundings, with the ‘modern style’ commonly used. In addition, there are examples which demonstrate familiarity with Loos’ raumplan, mostly found in Zloković’s designs. Specific kinds of ornamental patterns were put on façades, diminishing the blankness of undecorated flat surfaces, which probably appealed to the investors. By contrast, the Zagreb architects fully implemented functionalist ideas and responded creatively to the surroundings and landscape qualities. Their designs of single-family houses strictly rejected grandeur, persistently seeking ideal conditions for healthy living and glorifying the possibilities offered by new materials and construction techniques, which all permitted a new kind of tectonics [33]. The architectural practice of both Belgrade and Zagreb architects, although quite distinct in ideology and concepts, had a great impact on the development of architectural modernism in Banja Luka, especially of its residential architecture. What must be borne in mind, however, is that these two schools concurrently arrived in Banja Luka, and that their influences did not merge in the interwar period. Banja Luka’s development and the beginning of modernism in the Vrbas Banate The establishment of the Vrbas Banate on 6th January 1929, with Banja Luka as its administrative seat, was of great importance and meant a major boost for the overall growth of the city and the Krajina region. Upon his arrival in Banja Luka, Svetislav Milosavljevic, the first High Administrator (Ban) of the Vrbas Banate, undertook a series of activities that would ultimately completely transform and urbanise the city and the surrounding area, ending decades of stagnation and initiating a number of public and social activities, which changed the image of Banja Luka and made it one of the most important cities in the Kingdom of Yugoslavia. The major episodes of this highly intense period of building activity were the construction of the Banate Palace and the Banate Court, which formed the now 127
recognisable monumental city core. The construction of these two buildings helped demarcate a symmetrical public square, which has been one of the city’s most prominent urban landmarks. A public competition preceded the construction of the two buildings, which stated the investor’s preference for facades in the ‘national style’. In addition to the use of historical styles, the time of the Vrbas Banate brought the acceptance of modern architecture, first in the construction of residential buildings, and then also of public buildings. Thus, it was during this period that Banja Luka got several public edifices with elements of architectural modernism. Some of those buildings were designed by architects from other places, and some by architects and engineers living and working in Banja Luka. The first public building in the non-ornamental style with bare surfaces was erected in 1931. It was the building of the City Hall, designed by architect Milan Popov, whose construction was also preceded by a public competition. After the City Hall came the Music Pavilion in the city park, with elements of modern architecture, King Peter the First Hall, the Palace Hotel and the Mortgage Bank, built in the Art Deco style. The most notable achievements in the modern spirit are the buildings belonging to the complex of the Banate Hospital. The Surgical Clinic fully meets the functionalist criterion (Figure 9), while the building of the Hygiene Institute has an elaborate layout and is rather voluminous. The two buildings were both designed by Nikola Fedorov. Beside them, the building of the Infectious Disease Clinic was erected in the same style. For the most part, these achievements were neither revolutionary nor avantgarde, but they rather followed certain architectural trends, well-accepted in the 1920’s and 1930’s. More often than not, they incorporate elements belonging to one historical style or another, symbols or reminiscences connecting the given building to a particular historical, ethnic or geographic context. Stylistically, these architectural designs mostly fall between Art Deco and the ‘modern style’, with formal elements of modernism. A typology of Banja Luka’s modern residential architecture The typology of Banja Luka’s modern residential buildings given herein is the result of an analysis and comparison of the studied examples to the classification found in the relevant literature. It rests on the premise that two types of housing exist in urban environments, which may be defined as single-family housing and multi-family housing [45], and which determine the basic classification of residential architecture. Therefore, depending on whether a building contains one or more dwelling units, all forms of modern housing in Banja Luka may be categorised as single-family and multi-family residential architecture. The category of single-family residential housing includes single-family houses, which may be divided according to structure into single-storey singlefamily houses and multi-storey single-family houses [37]. The next division of single-family houses concerns the layout criterion. The diversity of multi-family residential housing is the result of the possibility to combine and connect flats as basic dwelling units into a variety of architectural assemblies. Depending on the number of dwelling units and the ways they are linked, as well as on the size and number of storeys, multi-family 128
housing assemblies may be divided into multi-family houses and multi-family buildings; depending on whether they were intended only for housing or also contain commercial premises on the lower floors, the latter type can be residential buildings or combined residential and commercial buildings. This classification was made in order to allow an examination of residential housing and discover the principles underlying the traditional and modern organisation of space, and thus determine the effects of modernism on the design of houses or buildings and conceptual organisation of space. It is particular in that it endeavours to underscore the differences between those types of modern residential architecture observed as most common in the city of Banja Luka. Especially, the monograph emphasises the diversity of architectural structures of multi-family housing, with the term ‘house’ used to refer to relatively small buildings, and the term ‘building’ to relatively more spacious kinds of multifamily housing. This classification shows that in the course of its development modern residential architecture respected and replicated the inherited forms of organisation of houses and flats, while trying to adapt to the needs of modern living. When it comes to single-family and multi-family homes, these two types of residential housing previously existed in Banja Luka’s architecture and continued to evolve under the influence of modernism. Modernist innovations reflected primarily in the emergence of large residential buildings identified as multi-storey residential buildings and multi-storey residential and commercial buildings, primarily intended for rent. Following this basic classification, the studied examples are additionally sorted and analysed according to the organisation of flat/unit space, structure of the building interior, use, and other secondary criteria. Single-family houses Single-family houses on separate plots are highest-standard urban housing. They are independent spatial and organisational units built to accommodate individual households or families, which are thus characterised by marked individuality. They are usually designed bearing in mind a specific end user, whose suggestions are taken into account during the development of the design, with the final design of the house being the result of cooperation between the architect and investor. Single-family houses may vary in form and include modest ground-floor houses, multi-storey houses and finally villas, considered as the highest-standard single-family residential architecture. Single-family houses, especially the houses and villas of wealthy citizens, are the form of housing that was very important for the acceptance and development of modern architecture. The construction of city houses allowed the introduction of new modern ideas into the local architectural tradition, thanks to the architects’ being in a position to freely apply modern principles of space design and make architecture really become a major factor in its formation. Depending on whether a single-family house had one or more floors, the living area was organised on one or more floors, which makes this division a basis for further analysis. There are no examples of single-family multi-storey houses built in Banja Luka in the 1930’s. 129
The concept of the modern family house in Banja Luka did not deviate from the architecture of modern houses in Belgrade, adopting the model of the ‘traditional’ city home without any radical changes to it. In almost all cases, the living space in single-family houses comprise three functional zones: – common or public rooms, i.e. the serviced or maintained zone of the flat, which includes the hall, lounge, dining room and possibly study; – utility rooms, i.e. the servicing or maintenance zone of the flat, which includes the kitchen, basement, larder, bathroom, maid’s room, etc. and – private rooms, i.e. the bedrooms, children’s rooms and bathroom [5]. This division is sometimes clear, with the three zones completely separate. There are cases where the public and private zones are not clearly separate, mainly in small houses, where they are often interconnected or overlap. There are no avant-garde solutions in terms of the organisation of space in the houses built in Banja Luka in the interbellum. Therefore, the design of these houses may be said to express a bourgeois lifestyle attempting to modernise itself by adopting the new form provided by architectural modernism. The spatial organisation of single-storey single-family houses is such that it allows the organisation of various functions at one level. The houses are mostly positioned in the back of the plot, although there are cases of the setback basically running along the property line. The layouts of these houses vary from regular squares and rectangles to complex shapes created by joining or interweaving multiple units, as a result of the functional organisation of the interior. In terms of the organisation of the interior, single-storey single-family houses can be divided into the following types. – Houses with a central layout are the most common type of single-storey single-family houses. The living area in these houses is organised around a central room (hall), which provides access to most of the rooms. The shape and size of the hall make it possible to use it as a dining room or lounge. The public and private zones in these houses are typically incompletely separate, while the utility or servicing zone is always fully autonomous (Figures 11–13). – Houses with a combined layout signify a higher standard of living (Figures 14– 9). Typically, they have a hall located in the public (serviced) part of the house, with a separate corridor in the private zone used for the movement of the family members, constituting a discrete functional zone. These houses were built as free-standing villas on spacious plots, with their design largely dependent upon the terrain configuration. – Houses with a longitudinal layout are far more modest than the other two types of single-storey single-family houses, judging by the only extant example of this type of house (Figure 20). They are characterised by a corridor connecting all the rooms in the house. It separates the servicing rooms into one area, which usually faces the garden, from the rest of the rooms, which lie along the street. The form, size, position and function of the communication channel (hall, corridor) were the basic criteria used for the above-presented classification. The use of the communication channel resulted from its shape, size and position. If this is taken into consideration, the communication area in the houses with 130
central and compound layouts had multiple uses and was also used as a sitting room. On the other hand, the communication channel in longitudinal houses had only one use, the connection of rooms or units of space. The layout of multi-storey single-family houses follows the concept of three functional zones (public/serviced rooms, private rooms and utility/servicing rooms), often separated and placed on different floors. The private zone is always on the upper floor(s), while the utility and public rooms can be on the ground floor. If the house has a basement or underground section, a part or all of the utility area is frequently located in it. Multi-storey single-family houses were those in which modern concepts of space and the use of elements of modern design and aesthetics came to the fore the most. They were built mainly for private clients of a higher socioeconomic status, as well as the young intellectual elite that sought to identify with the modern elite in the rest of the country and Europe. The number of floors in these houses ranges between two and three, and those that have three floors always contain a basement or underground area. The layouts of multi-storey single-family houses mainly depended on the size of the plot. The houses built on small plots are mostly square or rectangular, while those with sprawling and complex foundations are found on relatively large parcels. In regard to the organisation of the interior, two principles are clearly observable in the case of multi-storey single-family houses. Depending on whether the hall is in the middle of the house, connects all its functional and spatial units and is also used as a sitting area, these houses may be classified into the following two types according to layout. – Houses with a central layout, positioned around a central room (hall), which is part of the common functional zone of the house and is very often the most distinctive room (Figures 22– 34). The staircase is placed in the hall. The main characteristic of the hall is that it can serve a number of purposes, since its size and shape allow it to be used in ways other than for communication, and it is often used as a sitting room or a dining room. Because of its central position and square shape, the hallway connects the house both horizontally and vertically, and it is often possible to see the whole area of the house from the hall. Regardless of whether different designs chose to differently position the hall in the house, it invariably preserved its function as the central communication and living area. The presence of a central room in houses, which is used as a sitting room, has roots in the traditional architecture of the Balkans. This anachronism was also commonly found in the Bosnian houses in Banja Luka, whose central room, the ‘divanhane’, served both for communication and as a sitting room, usually the best furnished and most distinctive one. This explains the commonness of modern houses with a central room (hall) in Banja Luka. – Houses with a combined layout differ from the previous type in that the hallway is not used as a central area connecting the rooms of the house along its vertical and horizontal planes (Figure 35– 38). This design either excludes a multifunctional hallway, or separates it from the staircase. The communication channel along the horizontal plane does not extend to that along the vertical plane. In the two studied houses of this type, the staircases are completely 131
separate and placed in a corner. Houses of this type are smaller than those of the previous type. The layouts of the following two examples are completely different in terms of the organisation of functions. However, both houses are characterised by the separation of rooms according to function and their connection via the communication area. Multi-family houses Multi-family houses were the most popular form of housing in Banja Luka in the interwar period. They were designed as single units with two or three flats. Although representative of multi-family housing, they are a transitional form between single-family and multi-family residential architecture. Their design often reminds of those of single-family houses, just as their position on the plot corresponds to the position of single-family houses. Nonetheless, the presence of several dwelling units inside puts them in the category of multi-family housing. The construction of multi-family houses was a possibility to provide housing for several families, often related, under one roof. The popularity of this type of house was thus the consequence of the possibility of its multiple uses and its adaptability to the living conditions. The owners of multi-family houses occupied one flat and rented the rest of the house. This earned them extra income and meant a resolution of the housing problem for the family members after they reached adulthood. There were multi-family houses built exclusively to be rented, although that was a far less common occurrence. Similar to single-family houses, the design of multi-family houses was negotiated between the architect and investor, which made them very suitable for the promotion of the innovative ideas of architectural modernism. The design depended on whether the house was to be used by the owner or only rented to tenants. Far more diverse architectural forms and higher-quality interior organisation are found in those houses intended for use by the owner, whereas those intended for renting are modest, with each floor containing identical flats. This type of house still protected the privacy of family life; the position of the house on the plot again depended mainly on the shape and size of the plot. The design of all multi-family houses follows the same pattern. One flat occupies one floor, and the flats are connected with a common staircase used for vertical communication, which is nearly always positioned in a corner of the house, thus leaving the rest of the space to be used for the flats. Quite often, there is a basement or attic used by all occupants of the house for purposes such as laundry, wood storage, etc. The layout of flats in multi-family houses shows a tendency to divide the interior into three functional zones, common or public, private and utility, as fully implemented in a number of cases. There are two different flat layouts in multi-family houses, as indicative of what sets this type of housing apart from the previous in terms of interior organisation. Depending on whether the main communication area in the flat is in the form of a hall or a corridor and whether it serves a secondary purpose, that of a sitting room, these houses can be classified as following. – Houses with flats with a ring layout, each of which is arranged around a central communication room (hall) roughly combined square in shape, often used as a dining room or a sitting room (Figures 40– 59). The central room 132
of the flat connects all of its functional zones and is the main feature of this kind of layout. This design developed under the influence of the layout used in Belgrade in the late 19th and the early 20th century in response to the need to adjust the design of flats commonly found in European cities to Belgrade’s urban culture and lifestyle. According to Nestorović, a central room directly connected to a lounge may have roots in oriental bourgeois homes with centrally-positioned halls, as well as in the German classicist architecture and the layouts of Palladio’s villas [1]. In the interwar period, Serbian architects were concerned with the need to modernise the traditional flat and adjust it to the ‘spirit of the times’ [23]. The concept of Belgrade’s lounge flat, known as the ‘Belgrade flat’, which developed in the early modern period, had authentic qualities that set it apart from the similar types found elsewhere in the region. This concept arrived in Banja Luka almost unchanged and was adapted to suit the needs of modern life as lived locally. Obviously, the majority of multi-family houses were built on this principle. – Houses with flats with a longitudinal layout, which have centrally positioned longitudinal corridors in the form of elongated rectangles, which lead to all rooms, i.e. functional zones of the flat (Figures 60– 66). The rooms are typically positioned longitudinally along one side of the corridor and face the street, while the kitchen, bathroom and utility rooms lie along the other side of the corridor and overlook the garden. There are often doors in the walls separating the rooms to allow circular movement, thus forming an enfilade. There are also examples of this type of house with rooms placed transversely to the longitudinal axis of the corridor [14], with the public or common zone of the flat located at one end of the corridor, and the private or utility rooms at the other. Auxiliary and sanitary rooms, whose purpose allows illumination by means of sidelights, are placed at the lateral sides of the corridor. The entrance to the flat is usually at one of the lateral sides of the corridor. This made it possible to position the house perpendicular to the street and extend it to the rear of the plot, although this cannot be said to have been the typical layout of flats with corridors. The main characteristic of flats with the longitudinal layout is that the common and private rooms are separated from the utility zone. This flat layout was developed for buildings for rent in Vienna, under the influence of Paris buildings with flats for rent [1], and it arrived in Banja Luka either via Zagreb, where it was quite common, or with local architects, who became familiar with it while studying in Vienna. Unlike the centrally-organised type of flat, the common room in the longitudinal flat is not as distinctive or beautifully furnished. The room used as a lounge is hardly ever larger in size than the rest of the rooms, and even less commonly does its connection to another room make the two the common or public zone of the flat. Multi-storey residential buildings Multi-storey residential buildings widely differ according to size and shape. Bearing in mind the purpose of residential buildings and the number of floors, multi-storey residential buildings are those buildings, which have more than four flats and at least the ground floor and two upper floors. Residential buildings are more urban housing intended for unknown end users and as such they are very important for studying the concept of modern 133
housing in Banja Luka. Since the applicable proprietorship law prohibited the possession of flats by individuals (one could own only a house or a whole building), flats in multi-storey residential buildings were intended for rent [4]. Accordingly, the money invested in the construction of such buildings had to bring in profit, and designs were sought that ensured the land was used to a maximum. It was in such circumstances that architects fought for the rationality of their design and adequate sanitation. In any case, these buildings necessitated a level of standardisation more characteristic of large buildings. Multi-storey buildings are the type of housing that only occurred in Banja Luka after the First World War. Their emergence in that period was a result of the urban development of the city and the growing economic power of its population. The construction of the first residential building brought the unlimited application of non-ornamental design and modern expression. There are a number of examples of residential buildings built according to the modern concept of space design, while there are also examples in which traditional design was used, only somewhat modernised. The design of common communication channels can be used as the basic criterion for the classification of multi-storey residential buildings according to structure. Based on the number of vertical access/communication structures (stairs), the examined residential buildings can be divided into following: – Simple residential buildings, with a staircase usually positioned in the middle of the building to allow access to all flats (Figures 71– 79). In terms of shape, these staircases are either symmetrical or asymmetrical, depending on the organisation of the interior and the number of flats on the floors. The buildings were usually designed with one or two flats on each floor. Buildings with symmetrical layouts always have two flats on one floor arranged in the form of carriage and pair. The floors are organised according to a model, with the flats mostly fully symmetrical. This principle of residential building design may be considered as inherited from the previous period, as evidenced by the design and position of corridors in the flats in these buildings. Evidently, architects had more freedom when designing and choosing a layout for flats in buildings with asymmetrical layouts. They were primarily guided by the principle of functional design, so quite often different floors have flats positioned according to different layouts, without following a model. Depending on whether the owner lived in the building, one flat on the first floor could be larger in size than the rest of the flats, or even occupy the entire floor. The diversity of layouts of these buildings meant more freedom in the design of facades and the use of various architectural elements on them. – Compound residential buildings have pairs of staircases to allow more highquality flats, where the conditions (plot) permit it (Figures 80– 84). These buildings are slightly larger than simple residential buildings. Their form is complex and is the result of a combination of several geometric shapes. The layouts of these buildings tend to be irregular geometric bodies with several wings. The shape and size of the buildings were influenced by their layout, as was the number of flats on each floor, but not the plans of individual flats. As far as the flats in multi-storey residential buildings are concerned, the two previously described layouts found in flats in multi-family houses are the most commonly found in these buildings as well, with slight modifications. These flats were mainly intended for rent, which resulted in rational space use, depriving them of distinctiveness and emphasising their functional qualities. 134
Multi-storey residential and commercial buildings Multi-storey residential and commercial buildings are characteristic of urban centres (Figures 86– 94). They were built in the business and commercial zones of cities. In comparison with multi-storey residential buildings, they commonly have offices and shops on the ground floor and entresols, and flats on the upper floors. This type of building has existed in Bosnia and Herzegovina since the time of the Austro-Hungarian administration. Any combined residential and commercial building that was large and richly decorated was considered a palace, with this word emphasising the fact the building was an edifice [38]. The first buildings of this type were only erected after the First World War and have the characteristics of modern architecture. The design of palaces was mostly entrusted to architects from big cities (Zagreb and Belgrade), and their construction always meant a ‘step forward’ in the development of architecture in Banja Luka. In accordance with the location of the site, which was always in the very heart of the city, combined residential and commercial buildings were erected along property lines, with no setbacks. Depending on the size, there are examples of infills as well as corner buildings. The need to maximise the use of land in the city centre resulted in these buildings always bordering the neighbouring plots/ buildings. The layout of residences in combined multi-storey residential and commercial blocks does not differ from that in multi-storey residential buildings. The design of the building depended on its size and the investors’ financial power, with that of large-sized buildings usually more elaborate and complex. The variety of designs and the relatively small number of combined residential and commercial buildings do not allow their further classification. Conclusion Any consideration of the Banja Luka community in the interwar period must bear in mind the centuries-long decline of Bosnia and Herzegovina, which only entered a period of modernisation and industrialisation at the end of the 19th century. The time under the Austro-Hungarian administration produced the first industrialists and merchants, who began the trend of educating their children at Central European universities. In addition, people from Central Europe were settled in the area in the same period, and they brought with them their way of life, which was preserved and developed in Banja Luka, and who mostly did not cut ties with their homelands. Also, there is the fact that the Muslim elite, quite aware that its centuries-long privileged social position was under threat, sought to preserve its influence by educating the young generation. All this led to the creation of the bourgeoisie, aware of the time in which it lived. Along with the establishment of the new state, this awareness created the necessary preconditions for the development of new trends in architecture. The period of the interbellum during which modern architecture emerged and developed in Banja Luka was short and lasted only eleven years. There is no doubt that the establishment of the Vrbas Banate triggered the rise of modern architecture, since intensified construction meant an opportunity to advocate new ideas even in conservative environments like Banja Luka. It was at that time that several architects settled in the city after being trained in the country or abroad, 135
those whose early lives linked them to Banja Luka, as well as those who found themselves there only because the city offered better employment opportunities. In a sense, this meant the creation of an architectural scene Banja Luka had not had before. Back in the 1930’s, these opportunities were like a magnet for architects and building engineers from Belgrade and Zagreb, who gladly came to work and take part in the growth of the city. This created a favourable climate for the emergence of modern architecture in Banja Luka, which was not revolutionary but was strongly marked by the period in which it was built. The development of modern residential architecture was a major step for the acceptance of modern architecture in Banja Luka, since it was housing designs that first adopted architectural modernism. There is most certainly a reason for this: modernism paid attention to the human habitation and housing they had not previously received. However, there was a difference in how modernism was accepted when it came to family housing (both single-family and multi-family houses), as opposed to residential and combined residential and commercial buildings. The first modernist buildings were single-family houses, commissioned by individual clients back in 1930. These individual clients were mostly people who had returned to Banja Luka after being educated abroad and who had adopted modern attitudes, including those concerning the culture of dwelling, as well as architects themselves, who built homes for them and their families according to their needs and preferences. It was in this period that Banja Luka’s intellectual elite became aware of the advantages of modern architectural design and learned to recognise the value of contemporary aesthetics; it also identified with the elites of the newly established state and Europe, and wished for itself the kind of housing that would be at least similarly furnished and meet similar aesthetic requirements. Multi-family houses, the most common type of modern residential architecture built in Banja Luka in the 1930’s, are a vital link needed to understand the development of modern housing in Banja Luka. In was only later, in the second half of the 1930’s, that the designs of residential and combined residential and commercial buildings came to incorporate modernist elements. The acceptance of modern residential architecture in Banja Luka was arbitrary and unsystematic. It was building façades that changed first, after which came the layout of flats and interior space organisation, followed by the acceptance of new structural materials and the frames they permitted as the last. This acceptance occurred in mainly chronological order [46]. The abandonment of stylistic ornamentation is noticeable in the earliest examples of all types of residential architecture in Banja Luka. In some cases, it was complete, while sometimes it concerned the building of façades typical of architectural modernism. Clear white façades were not uncommon in Banja Luka even before the arrival of the modernist movement. The traditional Bosnian house is white and has no wall decorations; therefore, the acceptance of non-ornamental architecture had a foothold in the centuries-long tradition of vernacular architecture. On the other hand, the reduction of façade ornamentation, especially in houses and buildings intended for rent, which occurred simultaneously in cities across the country, must be seen as a result of the need to cut the construction costs rather than the architects’ insistence on any principles or a deliberate creative procedure [32]. In the 1930’s, modern architecture developed its principles of treatment of surfaces, which included decorating certain parts of buildings or accentuating 136
some architectural elements. This principle of ornamentation, as mentioned previously, which characterised modern architecture in the Kingdom of the Serbs, Croats and Slovenes/Yugoslavia, was imported to Banja Luka from big cities, especially Belgrade, where it was often exploited in the interwar period. It was used mainly on the walls around the windows, or in dealing with the entire building envelope. Simple geometric decorations are frequently found along cornices or around windows. This way of decoration reflects a certain influence of Art Deco, which was very popular among the upper social circles in the 1930’s. The application of modern aesthetics is also evident in the variety of forms of windows opened in the façades based on the needs of the interior. Thus, the studied examples of modern residential buildings in Banja Luka have rectangular windows placed both horizontally and vertically, windows standing at corners, circular windows, as well as sidelights, sometimes placed at the corners with staircases. In addition, highly distinctive are such characteristically modernist architectural elements as balconies, columns, porches and fences, which complement the modernist orientation of these designs. All this testifies to a kind of artistic liberation from the established aesthetic norms, which made architectural expression far more diverse. Layout design is another element through which modern residential architecture became accepted in Banja Luka. The construction of buildings with complex layouts began after the abandonment of decorative elements. It was most extensively experimented with in the design of single-family houses, but there are also some very interesting designs of multi-family houses developed for known clients. In terms of the layout, single-family houses and villas mainly imitated the Belgrade city house. The sleeping area is always separate from the rest of the space in multi-storey houses, with the hall used to connect the ground floor with the upper floor(s). The layout of dwelling units in multi-family houses was modelled on the layout of homes organised around a hall or along a corridor. The corridor homes were built under the influence of Austro-Hungarian architecture, while those organised around a hall developed from the kind of design known as the ‘Belgrade flat’, which sought to reconcile the demands of the local bourgeoisie with the spirit of the time. The design of flats in residential and combined residential and commercial buildings largely depended on whether it arrived from a big city or was authored by a Banja Luka architect, where the flat layout was basically identical to that of flats in multi-family houses. On the structural level, changes happened very slowly; modern structural design, as an element of modern architecture, was accepted the last. Modern materials were used only occasionally and at places. Even if a building looked modern on the inside and outside, it was built traditionally. The lack of skilled workforce, occasionally compounded by inadequate funding, dictated the use of traditional construction techniques. Load-bearing masonry walls were almost invariably the only structural element used, the floor joists were mostly wooden, and reinforced concrete was used only if absolutely necessary. The use of loadbearing walls limited the possibility to play with the building layout, which would have been possible with cantilevering and the use of columns and would have permitted the architect to free the walls. 137
A variety of modernist forms are found in residential architecture in Banja Luka. They include structures that imitate modernist aesthetic patterns, examples of the ‘modern style’ and Art Deco, as well as buildings whose authors sought to apply modernist principles adapted to the local climatic, economic and social conditions. Stjepan Planić’s designs are certainly some of the most significant achievements of this kind, as they clearly exemplify the theoretical views of the architect, which relate to the implementation of the postulates of architectural modernism in the social and economic conditions in the Kingdom of Yugoslavia. The modern architecture created between the two world wars is often called the ‘Bauhaus style’. There is no direct connection between modern housing and Bauhaus. However, architects must have been inspired by some designs developed under the influence of this school, which can mainly be seen on the exterior of buildings. This influence is difficult to explain and is possibly attributable to printed publications or contact with the biggest or most significant centres of modern architecture in the country or abroad. That the influence of the Bauhaus style was only indirect can best be illustrated by comparing Banja Luka’s modern housing with the complex of mainly residential buildings in Tel Aviv known as the White City, which were designed under the direct influence of Bauhaus. Since these buildings were constructed almost simultaneously and are comparable in terms of size, it may be concluded that, apart from some similarity between some of the buildings, the designs of the White City and Banja Luka’s modern residential buildings are conceptually different. While the White City represents a notable example of the practical application of modernist principles in one place, which took into account the local climatic conditions and tradition, residential architecture in Banja Luka mainly tended to exploit the principles of modernist aesthetics, without truly mastering the key principles of modernism or trying to make use of them relative to the local environment. In any case, the modern residential architecture found in Banja Luka cannot be said to belong to modernism, but only that it has some of its characteristics. It was accepted rather as a ‘modern style’, often used to indicate the modernity of Banja Luka’s intelligentsia and bourgeoisie. Seen as a cultural preference, Banja Luka’s modern residential architecture rather has a foothold in Art Deco, which developed in the 1920’s and the 1930’s in parallel with modernism as a distinct modern architectural movement [46]. This style meant something new, something different, exciting, unconventional, something characterised by a sense of diversity [2]. It frequently freely borrowed from previous epochs but in a highly unconventional manner. It did not have a strong social dimension, which was one of the main characteristics of modernism. Although it does not possess all the characteristics of Art Deco in the artistic sense, modern residential architecture in Banja Luka emanates the spirit of comfortable and modern living, as lived by the young middle class trying to ‘catch up’ with the time in which it lived. It tried to borrow from modern architectural solutions, without ever feeling the urge to ask itself the questions modernist architecture aspired to answer.
138
Издавање ове монографије помогли су:
МИНИСТАРСТВО НАУКЕ И ТЕХНОЛОГИЈЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, Бањалука „ARCELORMITTAL PRIJEDOR“ D.O.O., Prijedor
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 728.2/.3(497.6)”1929/1941” 72.036МОДЕРНИЗАМ(497.6) ЦВИЈИЋ, Синиша, 1977Модерна стамбена архитектура : Бањалука, 1929-1941 / Синиша Цвијић. - Београд : Задужбина Андрејевић, 2014 (Београд : Instant system). - 138 стр. : илустр. ; 24 cm. (Библиотека Посебна издања / [Задужбина Андрејевић, Београд] ; ISSN 1450-801X ; 365). Тираж 500. - Напомене: стр. 115-119. - Библиографија: стр. 120-122. - Регистар. Summary : Modern Residential Archicture : Banja Luka 1929-1941. ISBN 978-86-525-0184-7 a) Куће – Типологија - Бања Лука - 1929-1941 b) Архитектура - Модернизам - Бања Лука - 1929-1941 COBISS.SR-ID 210922252
